Случајни или намерни ривали

Бујање национализма и најава злослутних дешавања на простору бивше Југославије почетком 90. година прошлог века најочигледнији су били на спортским борилиштима. Већ тада је било јасно, на основу набоја, страсти, политичких и шовинистичких парола да је неминован распад државе. Сада спорт показује друго лице и лепшу страну.

Све су интензивнији преговори о формирању озбиљнијих националних такмичења кроз различите форме, по примеру кошаркашке Јадранске лиге која је заживела ове деценије. Реинтеграцијом спортова и спортских клубова, поред осталог, потискују сe политичке и ратне трауме и отворају често херметизоване границе између земаља.

Утицај капитала и тржишта креира односе

То нису једноставни кораци, али моћ капитала, тржишта и европских тенденција ка уједињењу чини своје. Све су усамљеније присталице и заговорници затварања спорта унутар граница. Пре свега због слабог квалитета, лоше инфраструктуре и немогућности да се остварује профит на ширем простору

Ово кратко подсећање, само је један део приче о све чешћој појави која увек и изнова изненађује спортске заљубљенике на простору бивше државе. Реч је о свакодневним и готово уобичајеним реакцијама на групне или појединачне догађаје на међународној сцени. Да ли је реч о једној врсти диригованог жреба или скривеној стратегији европских спортских моћника да на најбржи могући начин нормализују односе, прво на спортском, а потом и на државном плану, или се то увек изнова куглице и папирићи играју са српским, словеначким, македонским, хрватским, босанскохерцеговачким и црногорским клубовима.

Ако одбацимо нашу пословичну сумњичавост онда се на основу случајева које ћемо изнети може створити слика о томе колико су често и у различитим фазама чланице некадашње државе једни преко других покушавале да афирмишу нове државне заједнице.

Најкомпликованији су односи између Србије и Хрватске, мада су у последње време све бољи и на клупском и на репрезентативном нивоу. Оно што брине јесте понашање навијача, које на махове прераста у најтеже инциденте које је тешко схватити а камоли разумети или оправдати.

Почнимо од поменуте кошаркашке Јадранске лиге. Мишљења су супротна око ефеката које има на нашу кошарку, да ли ће да напредује или назадује. Заговорници ове регионалне лиге покушавају да јој дају на значају, прижељкујући њену што скорију проходност у Евролигу. За сада она само доноси учешће у Купу Улеба, а још није постигла унутрашњу организацију којом би све стране биле задовољне. Већински власници су Словенци и Хрвати, који и руководе такмичењем. Од наша четири клуба која учествују ове сезоне, само Звезда и Партизан имају по прескромних 6,6 одсто акција. Железник и Хемофарм који су били освајачи лиге у последње три године, немају удела. Српски клубови, су што се такмичарског резултата тиче, имали и имају доминацију. Јадранска лига великим делом своје позиције гради на сарадњи са такође приватном Евролигом, па су наши клубови остали у њој пошто су били условљени управо учешћем у најелитнијем континенталном такмичењу.

Фудбал чека боља времена

Што се фудбала, нашег најмасовнијег спорта тиче, за сада нема могућности да се користи овакав модел. Хрвати су јасно рекли да им није потребан. Засада би можда највише одговарао модел неког турнирског такмичења. А колико би нама одговарало, када у последње време постижемо најбоље резултате од свих у окружењу, боље од свих тих држава заједно, питање је које ће тек да дође на дневни ред, сигурно побудити највећу пажњу, а вероватно као и у кошарци поделити и стручњаке и спортску јавност.

За најпопуларнији спорт је карактеристично и то да је у почетку, када су вољом жреба наши тимови играли са хрватским у еврокуповима и на репрезентативном нивоу било највише сумњи. Од првог сусрета Партизана и Кроације па до дуела репрезентација у квалификацијама за Европско првенство проблема није било међу спортистима на терену, али јесте међу навијачима, који не могу да забораве на антагонизам који излази из оквира спорта. Не треба заборавити ни инциденте навијача на мечу Марибор –Партизана у Купу Уефа, а ни ружне сцене на последњој утакмици квалификација за СП СЦГ – Босна на нашем највећем стадиону.

Проблеми политичке природе

У другим спортовима се брже краћу набоље, мада има проблема и друге врсте. Најскорији је везан за женски рукомет. Због одбијања да игра утакмице шеснаестине финала Купа изазова против косовског Влазнимија, на препоруку Министарстава просвете и спорта које је тражило да се не игра са тимовима са Косова док се не реши питање статуса јужне српске покрајине, Кикинда је кажњена са 7.500 евра и две године суспензије. Интересантно је да у осмини финала истог такмичења још један наш клуб, Наиса из Ниша би требало да игра са Влазнимијем. Косово је придружени члан ЕХФ, па отуда и проблеми.

Нешто слично десило се и у стоном тенису када је наш судија Петар Јовановић одбио да суди мечеве између Косова и Црне Горе, који су већ три године чланице европске стонотениске федерација. Он се позвао на Резолуцију УН 1244.

Међутим, у стоном тенису било је примера када су наши савези излазили у сусрет суседним. Познат је случај Зорана Приморца, најбољег хрватског играча, касније њиховог репрезентативца коме је тадашњи СТСЈ омогућио да током 1991. игра на турнирима са нашим играчима.

Сарадња међу бившим републикама, садашњим независним државама, у атлетици и бициклизму је веома коректна. Атлетичари редовно учествују на међународним такмичењима у Србији и Хрватској, а бициклисти на највећим манифестацијама у овом спорту: на тркама "Кроз Србију" и "Кроз Хрватску".

Ватерполисти су са Хрватима водили велике борбе на клупским и репрезентативним такмичењима, увек у спортском духу. А сукоби навијача били су најжешћи на ЕП у Крању. Када је овај спорт у питању интересантно је да ће дојучерашњи саборци, који су освојили све што се освојити може репрeзентaције Србије и Црне Горе свој први сусрет имати вољом жреба у квалификационој групи Светске лиге у јулу. Србија ће брaнити трон, а Црна Гора ће се борити за олимпијску визу. Селектор новог ривала Петар Поробић је дао предлог о формирању заједничке лиге са Србијом. И поред разлаза два савеза, који није био у духу односа из претходних времена, познати стручњак сматра да би она била у обостраном интересу. Јављају се нове потреба за сарадњом и све више се заборављају размирице.

Националистички испади нису постали део само оних спортова који највише распаљују навијаче страсти, него и оних академских попут тениса, па смо ових дана као једну од светских вести гледали тучу српских и хрватских навијача у комплексу Аустралијан опена у Мелбурну. Ипак, и "бели спорт" у којем Балкан припада светском врху, видео је прошлог лета слику која ће бити нормална појава у догледно време: пуно гледалиште на АТП турниру у Умагу на хрватском приморју, навијало је за нашег Новака Ђоковића...

--------------------------------------------------------------------------

Зближавање кроз Групу 13

Пре шест – седам година почела је сарадња бивших република на нивоу олимпијских комитета. Касније је та сарадња проширена и на земље југоисточне Европе, па је формирана асоцијација Група 13. Чланице су Албанија, БиХ, Чешка, Македонија, Србија, Словачка, Словенија, Хрватска, Румунија, Бугарска, Турска, Пољска и Ц Г. Ова групација представља четвртину земаља припадница МОК из Европе. Циљ јој је борба за унапређење олимпијског покрета и наравно заштита својих интереса у Олимпијском покрету.