Дигитализовани султан Сулејман

Како творцима популарне тв серије „Сулејман Величанствени” објаснити да су одступили од историјских чињеница, када је реч о епизоди која приказује турску опсаду Београда у лето 1521. године, у којој је султан Сулејман приказан као романитични витез и где нема ни трага од убијања и протеривања Срба? Вероватно никако, будући да сваки сценариста може да се оправда својом уметничком слободом, и да каже да на сваковрсна одступања има право чак и када екранизује неко класично књижевно дело (управо смо недавно на ФЕСТ-у гледали неочекивану верзију „Орканских висова” Андрее Арнолд). Ипак, поменута серија изазвала је у нашој јавности реакције, мање, додуше, од оних упућених чувеној Анџелини Џ. због њеног филма „У земљи крви и меда”.

Ево како је Радован Самарџић у књизи „Сулејман и Рокселана” дочарао пад Београда: „У ствари, освајајући Београд, Турци су ратовали против Срба, а Угре су, у том часу, хтели само одагнати... Једног од оних дана кад је султан одлазио у лов, 9. септембра, српско становништво Београда протерано је у вечито прогонство. Чинило се да им је честити цар, који је отишао на звериње, коначно окренуо леђа. Осећали су га, међутим, над собом све док су, крвавих ногу, гмизали ка Цариграду...”

За мишљење о серијском програму „Сулејман Величанствени” и турском „тумачењу” историје упитали смо наше познате историчаре.

Проф. др Ема Миљковић, са Филозофског факултета у Нишу, сматра да је у серији опсада Београда најистакнутији пример оглушавања о историјске чињенице:

– Када су Турци заузели Београд, више од две хиљаде српских породица отерано је у околину Цариграда, где су затим радили на одржавању водовода, или су се настанили по селима у Тракији. Међутим, у овој серији однос турске војске према српском становништву приказан је сувише благонаклоно, што не одговара историјским подацима, објашњава наша саговорница, уз напомену да серија у потпуности подражава стил епохе када је о сценографији и костимима реч. Ипак, сматра да је овакав програм добар подстрек за дискусије са студентима, јер тачно тако замишљамо једну грандиозну царевину.

Професорка Миљковић опрезно препоручује гледање овог програма онима који немају историјско предзнање, јер како каже, могуће су забуне када је реч о томе шта се одиграло пре, а шта после:

– Наиме, зна се да је Сулејман Величанствени започео своју везу са робињом Александром Лисовском тек када се вратио са похода на Београд, а у серији он је већ са њом када креће на Београд.

Ово је прилика и за преиспитивање других уврежених мишљења, међу којима је и оно о времену проведеном под Турцима.

Ема Миљковић каже да Турци у већем делу Србије нису имали превласт пуних пет векова, и напомиње:

– Србија је пала под османску власт падом њене престонице Смедерева јуна 1459. године. Мада је пуну независност стекла Берлинским  конгресом 1878. године, одређени степен аутономије стекла је почев од Првог српског устанка, и затим у већој мери у време кнежевине Србије.  Јужније српске области, су најкасније ослобођене, 1912. године, и биле су под Турцима дуже о осталих.

Коментаришући романтичну верзију  историје у поменутој серији, историчар Чедомир Антић сматра да је право сценариста да у складу са уметничким слободама нетачно интерпретирају историјске чињенице, да постоји могућност да турски уметници другачије виде одређене догађаје, али да је у случају серије „Сулејман Величанствени” важнији начин на који овакве сапунице долазе на наше телевизије, а затим и начин на који су оспораване.

– Чуди ме потреба емитера да овакве садржаје приказују непрекидно, као и толики број оних који их преко медија критикују, и затим, као да покушавају да спрече њихово емитовање. Поставља се питање да ли би у Турској икада била емитована нека оваква, рецимо српска серија, и да ли би наишла на овако мирољубив, а уједно и хистеричан, одговор јавних личности, као и да ли би била оволико прихваћена од турског народа, каже Антић.

Слично размишња и професор Филозофског факултета у Београду Александар Фотић, који објашњава „да то и није серија којој је задатак да прикаже историјске догађаје какви они јесу били, нити је би по сваку цену морала да се заснива на строго утврђеним чињеницама”.

– Писца сценарија ништа не обавезује на тачност. Серија је рађена на нивоу латиноамеричке сапунице, овог пута смештене у мистични, егзотични, ласцивни оквир султановог харема. Од ње не треба очекивати квалитет који прати неку историјску тему, попут онаквих какве ради Би–Би–Си, на пример. Два–три коња, једна сабља, свакодневни разговор без дубоких порука, чији је основни заплет нека љубавна афера, свађа или интрига, уз дигитализовани Топкапи сарај, дигитализовани Босфор, па чак и дигитализовано небо над Истанбулом, сасвим су довољни. Можда су ту костими и најбољи део серије, каже наш саговорник, додајући:

– Данас вероватно огромна већина Срба и не зна да је у то време Београд већчитав век био мађарски град, и да Сулејман није освојио Београд од Срба, него од Мађара. Да не говоримо о томе да је вероватно више Срба било у Сулејмановој војсци него што их је било у у угарском Београду под осадом. За такве „Србе” изрази „Турци су криви за све”, „најтужнији и најмрачнији период наше историје”, почињу и завршавају сваку дискусију. Стога, можемо само да закључимо, читајте књиге чак и када је телевизор укључен.

Марина Вулићевић