Милијарде евра за независност

Јужни Тирол је од минулог викенда поприште нових расправа, каже се – о де факто отцепљењу од Рима. На свим нивоима владајуће, Јужнотиролске народњачке партије (СВП) разматрају се могућности откупа свеобухватне аутономије. Болцано би, по исплати, преузео све послове у покрајини, док би Риму било „препуштено“ вођење монетарне, спољне и одбрамбене политике.

„Петнаест милијарди евра за независност“ слоган је и сажети садржај понуде коју би СВП после страначког конгреса, заказаног за 24. март ове године, требало да упути влади премијера Марија Монтија. Понуда се заснива на званичној рачуници Рима о стопи задужености по становнику: задуженост просечног Италијана износи тридесет хиљада евра, а Јужни Тирол броји пола милиона становника, па би откуп требало да износи петнаест милијарди евра.

Цена свеобухватне аутономије базира се на предлогу Томаса Видмана, покрајинског министра економије и потпредседника владајуће СВП. Видман се сматра наследником покрајинског поглавара Луиса Дурнвалдера: декларисан је као представник радикално десног крила странке и присталица отцепљења.

Уочи годишњице „римске окупације“, минулог октобра, Видман је предложио да се покрену механизми реализације наума о мирном отцепљењу. (Јужни Тирол је диктатом победничких сила отргнут од аустријског Тирола 1918. године и припојен Италији. Припајање је озваничено Санжерменским уговором из новембра 1919. године – као поклон Италији за њено учешће у Првом светском рату на страни Антанте.) Минулог викенда, осврћући се на економску и дужничку кризу у којој се апенинска република обрела, Видман је поновио захтев и изазвао нови излив сепаратистичких страсти. Изразио је бојазан да ће Рим финансирати исплату својих дуговања „знојем Јужних Тиролаца“.

Видман је навео неиспуњавање уговорних обавеза Рима из Миланског споразума из 2009. године. Представници владе у Риму и покрајинске владе склопили су уговор по којем је Јужни Тирол преузео обавезу да самостално финансира школство, изградњу и одржавање путева, пруга и комуникационих веза. Приде, Болцано се обавезао да уплати у државну касу једнократну „накнаду без спецификације“ у висини од пола милијарде евра и суму од 280 милиона евра на име надокнаде обрачунских разлика у заједничком финансирању аутономије... У међувремену, Рим је додатно принудио Јужни Тирол да преузме финансирање покрајинског система пошта и да се одрекне свог удела из новоуведених намета у оквиру Пакта стабилности.

„Шта нам преостаје него да се уз помоћ добронамерних пријатеља са ове и са оне стране Алпа отргнемо од маћехе која отима хлеб својој деци?“ запитао се Видман.

Поменуту, пријатељску помоћ – сепаратиста италијанског Севера и владе у Бечу – условљавају, наравно, финансијски аспекти.

Присталице Паданије, државе која би настала отцепљењем италијанских регија северно од масива Рокобилачија истичу: осамостаљење Јужног Тирола ишло би у прилог растерећењу државног буџета. Јужни Тирол задржава деведесет одсто пореза које узима. Римски удео од десет одсто надмашују донације аутономији у вишеструком износу. Као једина од пет аутономних регија Италије, Јужни Тирол добија више из државне касе него што у њу уплаћује...

У аустријским круговима се, баш зато, сматра да финансијска неслагања не би смела да представљају разлог за отцепљење. Став је потврђен у разговорима поглавара Јужног Тирола Луиса Дурнвалдера и аустријског председника Хајнца Фишера. Као повод суздржаности Аустрије помињу два разлога. Прво: Беч се прибојава да би Болцано остао без субвенција Рима и пао „на аустријске јасле“. Друго: постоји, каже се, оправдана бојазан да би јужнотиролски „вирус“ могао да захвати аустријски Тирол – и наведе „неурачунљиве брђане“ (Тирола) да захтевају аутономију од Беча.