Три истраге злочина у Двору на Уни

Седамнаест година после масакрирања најмање деветоро српских цивила, физички и психички хендикепираних, у банијском градићу Двору на Уни, 8. августа 1995. године, истраге о овом гнусном ратном злочину воде се у Србији, Хрватској и Данској.

Док су дванаесторица крвника, у униформама без ознака војне припадности, кретали на немоћне жртве, смештене у школској згради, чак две стотине данских војника из састава снага УН било је распоређено тик уз школу. Кад је видео да убице ручним гранатама разваљују школски улаз, војник Јан Велендорф, са свог митраљеског гнезда постављеног на крову фискултурне сале, удаљен само двадесет пет метара од улазних врата школе, јавио се команданту и затражио инструкцију. Као и остали војници, добио је наређење да се злочинцима не меша у посао.

Тек у априлу прошле године, Велендорф је проговорио за данску телевизију БТ,рекавши да су убице извеле хендикепиране цивиле и старце из школе, постројили их и побили. Све је трајало мање од петнаест минута. Један од убица жртви је испалио метак у врат и шутнуо инвалидска колица у којима је седео убијени.

Крајем јануара ове године српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, заједно с хрватским колегама, испитивао је у Копенхагену Велендорфа и још тројицу данских војника и официра. Међутим, надлежна инстанца УН забранила је мешовитом тужилачком тиму да официре и војнике пита шта је била њихова дужност у кобној ситуацији, дозвољавајући искључиво питања о ономе шта су видели својим очима.

Аутобус с педесетак штићеника пензионерског дома из Петриње и пацијената с психијатријског одељења петрињске болнице стигао је у Двор на Уни првог дана „Олује“. Ова групица немоћних лица, мислило се, смештена је на најбезбедније могуће место: на крајњем југу Баније, близу моста који повезује Двор на Уни и Нови Град (Босански Нови) у Републици Српској, па још у школи коју окружује војска УН. До 7. августа већина је прешла поменути мост, а десетак најнемоћнијих сачекали су фатални 8. август у школи.

Од шесторо досад идентификованих, најстарија је била 80-годишња Десанка Теодоровић, а најмлађи 19-годишњи Дарко Кривокућа. Убијена је и 62-годишња Терезија Ружак, Хрватица, жена патуљастог раста са ампутираном ногом.

Ратна сцена на Банији током „Олује“ била је хаотични мозаик у којем су се укрстиле три војске: хрватска (ХВ), српска (војска Крајине) и муслиманска (Пети корпус Армије БиХ), а све то гарнирано индикативним спокојством формација УН и Војске Републике Српске која је, уживо, гледала драму преко Уне.

Тај кошмар условио је да су, с разних страна, за покољ богаља у Двору на Уни оптужене све три умешаневојске. Јер, према Двору на Уни ХВ је наступала са североистока, из Костајнице, док су муслиманске снаге, изливајући се из бихаћке енклаве с југозапада, напале српску колону извлачења на путу Глина – Двор на Уни. А нешто јужније од Двора, у насељу Матијевићи, где се приступа спасоносном мосту преко Уне, био је стациониран оклопни батаљон крајинске војске с дванаест тенкова.

Тезу да су убице Срби први је пожурио да лансира тадашњи председник Хрватског хелсиншког одбора, загребачки професор Жарко Пуховски, а основ ових оптужби је да снаге ХВ осмог августа наводно нису биле у Двору на Уни. Загребачки „Вечерњи лист“, позивајући се на извештаје УН, тврдио је да су починиоци злочина муслимански војници.

Саво Штрбац, шеф „Веритаса“, после исцрпне истраге разних извора, тврди да су ликвидатори припадници једне извиђачко-диверзантске чете из састава 145. бригаде ХВ, чете коју је предводио Матија Ципрић, рођен у селу Замлача код Двора.

Прво, Штрбац тврди да муслиманска војска, која јесте убијала српске цивиле на Сувој Међи и на поменутом путу Глина–Двор, код места Жировца, није никако могла бити у Двору на дан злочина, јер је, дакле, нападала српску избегличку колону по дубини.

Друго, доказе да је ХВ била у Двору на Уни још дан раније, 7. августа, Штрбац налази у књизи о ратном путу 145. бригаде ХВ и у једном броју хрватског часописа „Зрин“ из 1995. године, у хвалоспевном тексту о Циприћу. На оба се места тврди да је ХВ овладала Двором већ 7. августа, послеподне. Тако је прекинута српска линија извлачења па су многи Срби напустили возила и пешке, заобилазећи Двор, избили на прилаз мосту у Матијевићима.

Даље, у ратном дневнику данског батаљона (објављеном у загребачким „Новостима“) бележи се присуство војника ХВ у Двору ујутру 8. августа, а само пет минута пре масакра, испред школе, забележенаје борба крајинских и хрватских војника.

До тих борби дошло је због српског противудара који је водио генерал Миле Новаковић. Он је 8. августа ујутро, с једном групацијом прикупљеном у Новом Граду, прешао преко моста на Банију, у Матијевиће, и с поменутим тенковима одбацио хрватске снаге од пута који кроз Двор води у Матијевиће. Том приликом тенкови су растурили и газили она напуштена возила на путу, што је послужило бројним „тумачима“ с хрватске стране за још једну скаску о „србоубилачком“ дејствовању крајинске војске.

Милан Четник