Дух марксизма

Расправа у Савету Европе после које је из резолуције избачена подршка независности Косова представља скроман корак ка трезвенијем тражењу решења за Космет. Уједно је поменута и непроменљивост граница држава, што показује да тај пут неће бити једноставан.
Белосветске дипломате на питање: "Шта је светије: државне границе, интегритет државе или право народа на самоопредељење?", што подсећа на дилему "Шта је било пре – кока или јаје?", одговарају смушено, различито. Има ту свакаквих парадокса и противречних изјава, све у зависности од политичких симпатија. Нарочито по питању Косова: "Један од најважнијих узрока који је препрека за доношење логичних решења јесте и српски територијални комплекс који изазивају неправедно зацртане границе Србије после Другог светског рата".

Некога то асоцира на Меморандум Српске академије наука и уметности, али није. Јанез Јанша, актуелни премијер Словеније, данас један од лидера Европске уније, то је записао у једном од есеја о проблему "неправедних граница" унутар СФРЈ, средином осамдесетих прошлог века. Исти политичар је 1998. као шеф опозиције тражио да Словенија прва призна државу Косово.

Оно што је мање познато јесте да је Јанша политичке погледе црпео на марксистичким изворима, па је тако пре двадесетак година приредио за објављивање "Дневник" Станета Кавчича, словеначког премијера који је 1972. отишао с власти. У штиву су "смернице" за словеначко пролеће, али и за проблем Косова. "Шиптари нису мањина. Зато су њихове жеље да се удруже, да дођу до јединствене народне заједнице, природне и историјски прогресивне. Република Косово би код Шиптара оснажила њихову народну свест. А ако би закључили (што за Југославију не би била никаква катастрофа) да се већина Шиптара на Косову осећа делом наше заједнице само привремено, или себе сматрају тек гостима или странцима, па пожеле да буду на другом месту – удружени са својом браћом у Албанији – онда нека иду, у име бога и марксизма, и пожелимо им срећан пут", писао је Кавчич у време Титовог комунизма.

Овакав пут многи у ЕУ сматрају јединим решењем за косовски чвор, иако знају да се ђаво, као и увек, крије у финесама. Нико се не противи самосталном Косову у смислу сопствене управе, просвете, али је нешто друго промена граница. Где је међа између оправданих и неоправданих промена? Којим народима дозволити, а којима ускратити право на самоопредељење? Како је могуће да су у данашњем свету жеље неких народа за самосталном државом или удруживањем с "браћом" тако природне и "историјски прогресивне",  а сличне жеље других се проглашавају неприхватљивим? Или, Кавчичевим речником – реакционарним.

Где је ту стандард – ко има право да преправља границу, а ко не? Зар је могуће да се сада, када сви стремимо у ЕУ где границе нису важне, све врти око питања ко сме а ко не сме да прогласи своју државу на територији већ постојеће државе?

Изгледа да је дух марксизма поражен свуда, а васкрсао у политичком вјерују емисара Уједињених нација, дела Контакт групе и политике ЕУ. Њима не сметају различити аршини. Милошевићево одузимање аутономије Косову и насиље над Албанцима јесте била тешка грешка, а цех стиже на наплату демократски изабраним српским политичарима, онима који су трпели пресију за Милошевићевог времена. У то име се међународна заједница бацила у потрагу за "уникатним" оправдањем такве политике. Све како би прикрила чињеницу да су једни једнакији од других.