„Рус” приближио Београд Вршцу

Вршац – Када је 1856. године, према рудницима и луци на Дунаву, у данашњој Румунији, кренуо први воз, вучен запрегом, а три месеца касније и првом парњачом, пролазећи кроз вршачки крај, окупљени свет, чак и онај просвећенији, није могао чуду да се начуди.

Данима су се смиривале емоције и о том догађају приповедало, а један Вршчанин је био најгласнији, узвикујући:

„Видео сам чудо невиђено: иде шпорет – вуче шифуњере“, док су остали знатижељници буљећи у „ватрену машину“, отворених уста и исколачених очију, испратили композицију, натоварену угљем и рудом. Чак из других крајева су долазили знатижељници да виде „шпорет“ и „шифуњере“.

После су се и теретни и путнички железнички саобраћај развијали, а Вршац постепено постајао важно чвориште у овој врсти саобраћаја. Овде је подигнута једна од најлепших железничких станица на Балкану.

Међутим, деценијама, аутомобили, аутобуси и друмске крстарице гушили су и путнички и теретни железнички саобраћај. Тако, већ четири године од Вршца до Београда, ако се изузме међународни воз из Букурешта, који је због времена поласка неатрактиван, практично и нема превоза путника железницом.

Пре десетак дана, поново је завладао жагор на вршачкој железничкој станици, изграђеној још 1858. године. Свакодневно из Вршца према главном граду, са четири поласка, и исто толико долазака, вози савремени дизелмоторни воз, тек пристигао из Русије. Изазвао је велико интересовање, јер је савремен и атрактиван. Са свих страна су га загледали знатижељници, баш као и прву поменуту локомотиву, пре 156 година.

Радован Лекић, шеф Превоза путника у оквиру „Железница Србије“, за јужни Банат, са седиштем у Вршцу, каже да први дизелмоторни воз, од укупно 12 купљених у Русији, популарно назван „рус“, не само да представља право освежење на нашим пругама, већ отвара и нову страницу српске железнице у превозу путника. У првих пет дана, на релацији Вршац–Београд превезено је доскора незамисливих – 1.100 путника. Број се свакодневно повећава, а за воз се све више интересују студенти. Како и не би, кад једномесечна вожња „русом“ кошта само 3.700 динара, а то ће многе београдске газдарице оставити без станара, а конкурентским превозницима смањити број путника.

Цена возне карте у једном правцу је 320 динара, а повратна карта кошта 512 динара.

– Савремени воз, са 120 седишта и 126 места за стајање, чак четири поласка и исто толико повратака, и то у пажљиво одабраним терминима, прилагођеним путницима, има пун комфор, савремени тоалет, видео-надзор, „климу“, посебан простор за инвалиде и за бициклисте, удобна седишта, уз ниску цену карте..., брзину кретања од 100 километара на час (до Београд-Дунава вози сат и 45 минута), привлачи нарочито млад свет – каже Лекић, подсећајући да је ово најјевтинији превоз од Вршца до Београда. – Први полазак из Вршца је у 5.15, а последњи полазак из главног града у 16.45 часова. Ускоро ће још један овакав моторни воз из Русије стићи за ову релацију, а до краја године из руске компаније „Метровагонмаш“ стиже још десет, за остале локалне и регионалне правце у Србији.

То су, у ствари, први нови возови за српске железнице, после три деценије.

На питање да ли ће неколико готово уништених станичних зграда, на релацији Вршац–Београд, бити реконструисано, Радован Лекић нам је потврдно одговорио. Штавише, наговестио је да ће с уређењем станичних зграда возне карте од тих места додатно појевтинити, јер ће путници карте куповати на билетарницама, а не у возу, плаћајући за њих више.

Јовица Даниловић

-----------------------------------------------------------

Прва пруга – у корову

Најстаријом пругом на Балкану, на релацији Вршац – Бела Црква, већ годинама не пролазе возови. Готово све успутне станичне зграде су нестале, а материјал однесен. Лекић каже да је тешко размишљати о обнови путничког саобраћаја на овој релацији, јер и ова пруга не омогућава вожњу бржу од 40 километара на час. И број путника је мали.