Документарац није апсолутна истина

Солун – По броју филмова, програмских целина, паралелних догађаја и по броју гледалаца, солунски Фестивал документарног филма – Слике 21. века, од 9. до 19. марта, један је од највећих фестивала ове врсте у Европи. Понуђени филмови тематски су разврстани, али сви у својој основи потврђују Џон Грирсонову дефиницију документараца као креативне интерпретације стварности. Аутори се опредељују за различите естетске приступе, методолошке оквире и идеолошке правце, али им је заједничка стваралачка страст и жеља да се дође до истине.

И управо то – истина, тема је бескрајних дискусија и дебата везаних за питања колико стварности или истине документарни филм може да „ухвати” и колико се виђеном садржају може веровати када се зна да документариста бира угао гледања, снима, интервјуише, креира унутрашњу филмску нарацију, користи монтажу, додатне ефекте, звук, музику. Уколико би сте дубље уронили у ова отворена питања, дошли бисте до истих закључака до којих су дошли овде присутни аутори са свих крајева света, учесници 14. Солунског фестивала документарног филма. Документарни филм и истина, документарни филм и стварност, питања су можда више филозофска него прагматична. И из ауторског угла гледања води се стална борба за што више истине, а документаристи Џои Берлинџер и Брус Синофски кажу и следеће: „Није могуће филмовати апсолутну истину. Наш филм је наша истина, а не апсолутна истина. Наш филм је наша верзија стварности, а не стварност сама по себи”.

Следећи овакву дефиницију документарног филма може се рећи и да овогодишње солунске Слике 21. века нуде 185 таквих истина и верзија стварности, које осликавају свет (не само Грчку и Европу) у великом метежу, у дубоком социјалном и моралном дисконтинуитету, портретишу људе у немогућим условима живота. Њихови аутори храбро су са својим камерама снимали по узаврелим улицама Каира, Атине, Мадрида, у иранском кућном притвору, по залеђеном, проблематичном,али и поетичном Арктику, по борделима Мексика и Тајланда и у измученим палестинским селима. Њихови документарци у којима износе нека нова сазнања и животних детаља из далеког света, закивају солунске гледаоце за седишта, а филмске купце –солунски фестивал има и свој добро посећени маркет, а међу купцима најагилније су велике телевизијске станице – нагињу на хитру реакцију.

Међу филмовима који се приказују у програму „Поглед на свет”, али и у „Балканском фокусу” је и дугометражни документарац „О Гринго” Дарка Бајића, чији је главни актер Дејан Рамбо Петковић, фудбалер који врхунац своје каријере и славе није доживео у Србији,у којој је неколико сезона играо за „Црвену звезду”, већ у земљи Пелеа, Зикоа, Роналда и Роналдиња – у Бразилу. И солунска публика је овај пунокрвни и узбудљиви документарац, личну историју спортисте и човека који није заборавио ни своје корене ни своју земљу, за чију репрезентацију никада није играо, веома топло и дочекала и испратила. У разговору с публиком и новинарима, Бајић је објаснио како је Петковића упознао у Сао Паолу 2001. године, како је био импресиониран његовом популарношћу и љубављу бразилског народа према њему и како се још тада запитао да ли је могуће да га готово 40 милиона Бразилаца сматра за свог идола, а да је у Србији био готово непознат. На крају разговора,Бајић је још истакао да је пред само снимање филма о Грингу имао велику срећу да се све коцкице сложе. Петковић је још једном са својим тимом освојио титулу, ушао у Кућу славних и примио одликовање од председника Бразила.Tе околности за филм нису могле бити повољније, истакао је Бајић.