Пао наредбодавац

Личи на америчке филмове и америчке телевизијске крими-серије о судским истражитељима, а српски је производ. Продукцијски утегнут и дотеран, као да је у њега утрошено бар милион долара, што сигурно није могло бити.

У политичком крими-трилеру „Устаничка улица”, с којим занатски врло добро и прецизно, жанровски чврсто опредељено али трезвено, као редитељ дебитује Мирослав Терзић (поуздан асистент режије у многим српским филмовима), најпривлачнија је свеукупна атмосфера која директно асоцира на неке од филмова из такозваног америчког црног таласа седамдесетих година прошлог века.

Тај сан многих млађих српских редитеља Терзић је овим филмом досањао. Пре свега заслугом визуелних мајсторија директора фотографије Миладина Чолаковића који је филм снимао лично, највећим делом камером из руке, без коришћења крана, у реалном времену и простору, постижући тако максималну уверљивост и динамику сцена праћења, потера и уличних вожњи аутомобилима, али и свеукупну атмосферу мистериозног политичког крими-трилера, што чини фотографијом која није лепа у оном изворном смислу, већ функционална – суморних, чак и мрачних тонова.

Баш онаквих какви су потребни мрачној причи о потери за ратним злочинцем, с којом су њени аутори – сценаристи Ђорђе Милосављевић и Никола Пејаковић и сарадник на сценарију – новинар Филип Шварм – наумили да расветле лавиринт и механизме политичких веза с злочином и злочинцима, тајне службе које никада нису престале да спавају, али и делатности у седишту зграде Специјалног суда у београдској Устаничкој улици. 

Млад, професионално још зелен, али амбициозан и у жељи за доказивањем (шефу, оцу, жени), дрчан тужилац Душан (Гордан Кичић), добија од главног тужиоца, припадника старе гарде истражних судија (Раде Шербеџија), застарели предмет с непотпуним доказима, без листе сведока, али с траговима који уз све перипетије и велике тајне воде до самог дедињског врха. Случајан, али судбински сусрет с једним грађевинцем-избеглицом, доводи Душана заправо до кључног сведока у случају, јер човек кога среће није нико други до сам учесник у злочину – прекодрински Србин Средоје Говоруша који се већ дуго крије под лажним именом Мићун Дувњак (изврстан Уликс Фехмиу), водећи скроман живот уз вољену жену с којом чека бебу...

Све што се потом догађа из корена мења живот два главна јунака са супротне стране улице. Како се клупко злочина одмотава, тако по проблемима постају сличнији. Испоставља се да су и један и други заправо жртве манипулација и наредби с највећег могућег врха до кога се пре никада није могло доћи. Дакле, довољно напето и довољно занимљиво за жанр политичког крими-трилера.

Е сад, постоји нешто што се зове и шири контекст приче и садржаја филма с називом „Устаничка улица”, о који се сценаристи и драматурзи саплићу у намери да потврде тезу о кривици једног јединог човека за недавна ратна збивања и злочине, а не кривици народа. То се највише прелама кроз лик Средоја-Мићуна, који је припадник јединице (највероватније) Крајишника, која је ратовала од Хрватске, преко Босне до Косова, вршећи и ратне злочине по налогу једног јединог дедињског боса, главе хоботнице с много службиних пипака (лик Грбавог у тумачењу Петра Божовића), да би им се он на крају захвалио тако што их је побио, јер мртва уста не говоре. Отуда и она реченица која зазвечи, коју током саслушања изговара Средоје-Мићун: „Шта ме гледаш, знам ја ко сам, крвавио гаће нико из Србије није”, с којом сценаристи свесно или несвесно, као да није реч о истом народу, пребацују сав терет кривице на Србе преко Дрине и Саве, аболирајући од свега све Србе из Србије. Осим једног – дедињског господара живота и смрти. Врхунског наредбодавца, а он је на крају крими-филма „пао”.

Сличних сценаристичких гафова и драматуршких пропуста има још. Има и вишка коинциденција, паралела, произвољности (фотографија на којој лик из филма држи за косу прекланог човека је фотомонтажа, а личи на оне чувене фотографије „ратних трофеја” муџахедина у Босни), чак и повремене наивности у конструкцији ликова, од којих су неки испуштени. Заправо, сценарио је најслабија карика филма „Устаничка улица”, иза којег су дебитанти – Кичић, као продуцент, и Терзић, као редитељ, стали полетно и с вером у успех.