Сиротињо, и општини си тешка

Пожега. – У Пожеги, којих стотинак метара од центра, једна стара кровињара сва се од времена потрошила. Пропала и дотрајала, прокишњава, паду склона, а у тој кући породица без шансе да томе лека нађе. Ни пара, ни каквог запослења за Ђаповиће, настањене у тој трошној кући. И уплашене да им такав "кров над главом" на главе не падне.

А све око куће пропало: дрвени бунар им се нахерио, штала и шупа никакве, а са оближњег пута којим Пожежани из центра на магистралу излазе вода стално прска кућни доњи део, цигла извирује и отпада. У соби влага, до пола зида. А ту их живи седморо. Супружници Милован и Драга, и с њима у кухињи две кћери, Миљка и Невена, обе школарци. У другом одељењу, веома малом и влажном, тренутно борави најстарија Милованова и Драгина кћи Радмила, са својим супругом и малом двогодишњом Анастасијом. Крај кревета где Анастасија спава ћебетом прекривен влажан зид.

– Не радимо нигде, паре је тешко зарадити и једва се нађе за основно, а од чега ову кућу, грађену још пре рата, да поправимо. А плашимо се да не падне – жали нам се Драга Ђаповић и показује у каквом јадном стању је та грађевина. – Прокишњавала је на више места, па ми то затискујемо. Ето, једини у овом крају нисмо прикључени на водовод, пара нисмо имали да уплатимо. Вадимо воду из старинског бунара, перем веш ручно, купамо се у кориту у кући. Ни телефон нам није уведен. Тешка нам је ситуација.

Милован је некад радио, али, каже, сада здравствено није способан, не може дуго да стоји, шипку има у нози. Драга је била запослена до средине деведесетих у "Колору" и "Младости", али је потом морала да брине о свом сину из првог брака, ретардираном дечаку. Остала је без посла и одавно је на Тржишту рада, а дечака је Центар за социјални рад сместио у дом у Тутину. Ђаповићи од државне помоћи добијају сада једино дечје додатке, у укупном месечном износу од 2.700 динара. И понекад какве једнократне помоћи, скромне. А дуг за струју, јер нису годинама плаћали – имају само телевизор, фрижидер и неколико сијалица – камате су подигле на 47 хиљада динара. Кажу, долазили су да им секу струју, једва су се некако одбранили.

– Тешко је шта зарадити. Кад је сезона, идемо у сечу дрва, па понешто се приходује. Али, оно мало што зарадимо дајемо највише за децу и за основно што у кући треба. Живимо поштено, али оскудевамо у свему, само преживљавамо. И од чега онда да буде за поправку куће која хоће да се сруши – пита се Милован и додаје да Драга стално иде у општину, тражи помоћ, али слаба вајда. Одатле је пошаљу у пожешки Центар за социјални рад, а тамо јој кажу да су способни за рад и да на помоћ немају право.

И заиста, у том центру, према ономе што нам је рекао директор Мирољуб Драгачевац, тешко могу да помогну Ђаповићима.

– Познати су нам њихови проблеми, али је сличних, па и тежих примера и потреба у овој општини прилично. Зато, врши се селекција у тој помоћи, општински буџет тешко може да поднесе шта све коме треба. Ђаповићи су радно способни, нису корисници материјалног обезбеђења, а добијају повремено једнократне помоћи. Ипак, има драстичнијих ситуација него што је њихова. Не знам како да им помогнемо око пропале куће у којој живе. Недавно, уз много напора и помоћи донатора, некако се успело да буде саграђен објекат за троје деце без родитељског старања. Али, немогуће је да сви слични проблеми буду на тај начин решени – објашњава Драгачевац.