Правда је недостижна

Крагујевац – Колико је година потребно да се у Србији дође до правде? У случају Снежане Топаловић, учитељице, и њеног брата Драгоја Ђорђевића, професора историје у пензији – 13, односно 19 година. А, да ли је пресуда суда довољан гарант да на крају остварите своја права и добијете оно што вам припада по закону? У случају ово двоје просветних радника из Драче код Крагујевца – није.

Њих двоје су још 1990. године покренули спор за новчану надокнаду на име земље која је њиховим прецима одузета после Другог светског рата, 1948. године, када су комунистичке власти почеле да конфискују имовину имућнијих домаћина и деле је сиротињи и беземљашима. Земља коју је поседовао Снежанин деда Владислав Вујадиновић, а после и њен отац Милија, временом је крчмљена и дељена како је коме падало на памет, па кад више није могло да се установи шта је чије, наши саговорници су кренули у борбу да бар нешто добију.

У годинама после рата, део одузете имовине припао је Савезном секретаријату за народну одбрану, односно војсци која је у суседном селу Дивостин градила своје објекте, те Земљорадничкој задрузи „Собовица“, која је као и друге задруге у Србији третирана као друштвено предузеће, односно друштвена имовина.

После 13 година развлачења по судовима, и десетина жалби, молби, дописа и поднесака, Општински суд у Крагујевцу, данас Основни суд, доноси пресуду у њихову корист, али и корист других подносилаца тужбе.

У пресуди од 2003. године, од тужених ССНО и ДП „Собовица“ захтева се да породицама Топаловић, Ђорђевић, Савић, Миловановић, Пешић и Вујадиновић буде исплаћена сума од око милион динара, будући да земља, површине око два хектара, више није могла бити враћена у натури.

Снежани Топаловић припало је око 120.000, а Драгоју Ђорђевићу око 240.000 динара. Све скупа, не више од 3.500 евра. Иако је за садашње прилике реч о више него скромној суми, тај новац им ни до данас није исплаћен.

– Министарство одбране наводно није обавештено о судској пресуди, а „Собовица“ је отишла у стечај, па је обавезе те земљорадничке задруге према повериоцима преузео град Крагујевац који, како смо обавештени, нема новца да нас исплати – објашњава Снежана Топаловић која се, и поред свега што је претурила преко леђа, још увек нада да ће јој од распарчане дедине имовине остати бар нешто.

Због нових околности, суд у Крагујевцу је поново заседао по истој тужби, и 2009. године потврдио своју ранију пресуду. Ни то, међутим, није било довољно да наши саговорници коначно добију оно што им по закону припада.

– Немам речи, јер испада као да живим у држави без закона и правде, као да нико нема никакву обавезу и као да судска пресуда ником ништа не значи. Друго, ако градске власти није срамота да нас малтретирају за овако бедну суму, онда ћу се, не због пара, већ због понижавајућег односа, обратити Суду за људска права у Стразбуру – поручује Ђорђевић коме је, да ствар буде доведена до крајњег парадокса, уместо новца који је требало да добије, недавно стигао „плави коверат“ са обавештењем да на име судских трошкова, и то под претњом принудне наплате, мора да уплати 11.000 динара.

Доведени у крајње понижавајући положај да моле за оно што су добили на суду, ови просветни радници, без „веза и везица“, више не знају шта да раде. Није, кажу, толико битан новац, који би им имајући у виду просветарске плате и пензије добродошао, колико морална потреба да бар делом исправе неправду почињену пре више од пола века.