Осликавање Храма Светог Саве

Посао на изради 15.000 метара квадратних мозаичког живописа под сводовима Храма Светог Саве на Врачару, највеће активне православне цркве на свету, требало би да почне ове године. Преостала, али и најделикатнија фаза радова захтева најмање осам година од момента кад почне осликавање, уз редован прилив новца. Да би се то остварило неопходно је да мајстори за живопис, њих око 90, раде "барем 300 дана у години", а дневно "покрију" мозаиком десетак квадрата. Мозаик је једина примерена техника за велике заветне храмове.

Уређење унутрашњости храма одвијаће се према идејном пројекту професора архитекте Александра Дерока.

– То је човек кога не смемо никако да заборавимо, генијалног ума и још вештије руке, који нам је оставио све цртеже за рељефне облоге у камену за храм и за уређење ентеријера. Имамо и главног архитекту ентеријера, вероватно једног од ретких, а можда чак и јединог који може да прати идеју професора Дерока. То је Драгомир Ацовић, који је архитекта и историчар уметности, што је посебно важно, који познаје и хералдику – каже протонеимар храма професор др Војислав Миловановић.

Радови у камену ће, највероватније, бити завршени до краја 2007. године. То је изузетно сложен посао – вајарско-клесарски и монтажа – мајсторски посао, који иде много лакше када се све то већ произведе. За камене рељефе који се још монтирају урађени су пројекти и тродимензионални модели на основу којих су пребацивањем у машински језик на посебним машинама ови рељефи префабриковани. За огромне површине под рељефима то је сасвим нови приступ у техници обраде камена.

Духовни утицај

Таквим методом рељефи се припреме 75 одсто, јер је то груби посао вађења материјала, на коме би вајари и клесари само губили време. Они им после само дају душу. Из целог света долазе каменари да виде како се то ради. Фигуре које је Дероко цртао слободном руком, свака кривина, морају да буду математички изражене, јер компјутер без тога не би знао шта да ради са тим.

После камених рељефа следе радови у мозаику. Дероко тај део није оставио, а није ни радио на њему.

– Храм Светог Саве је највећи активни православни храм на свету, он има изузетан значај, не по својим димензијама, него по духовном утицају на православље у свету. Због тога тај мозаик треба да буде оригиналан. Креатора још немамо. Ове године требало би да буде завршен и концепт распореда композиција. То ради синодска комисија коју предводи митрополит Амфилохије, а ту су владика Хризостом и владика Игњатије и експерти из релевантних области. Међу члановима комисије су познати грчки иконописац Стаматис Склирис и човек који је учествовао у осликавању храма Христа Спаса у Москви, руски уметник Николај Мухин – каже Миловановић.

Будући да је реч о ванстандардном објекту, за чији завршетак постоје само делимични узори у свету, морамо да будемо оригинални, вели протонеимар, наводећи неколико примера када су коришћене потпуно нове методе и током градње и данас када се уређује унутрашњост храма.

Помиње се често подизање и изградња куполе. Први пут је 4.000 тона подизано на 40 метара. Од тада се то користи и шире. Кад је купола дизана било је више стотина инжењера из целог света који су тих 20 дана пролазили да виде како се то ради.

– Увек у први план истичем духовну везу храма с народом, његову саборност и универзалност која повезује наше националне особености са туђим искуствима и знањима – вели протонеимар Војислав Миловановић.

Замишљен као споменик дубоке захвалности српском просветитељу, а прерастајући у свеобухватно знамење и позив свима на суштинску промену и преображај начина живљења и мишљења уопште, храм на Врачару постао је духовно средиште и будилник српског духа, сведок и актер српске историје и страдања.

Друштвени полет

– Још 1985. године када смо почели да се ослобађамо комунизма храм је био централно место где је наш народ сагледавао и имао увид колико смо се и како ослобађали. Како се наш народ развијао тако се развијао и храм и обрнуто. Не треба заборавити да је градња храма прекинута 1991. године када је народ био у ситуацији коју добро памтимо, а трећи наставак градње кренуо је 2000. године темпом који нисмо могли ни да наслутимо. Тадашњи друштвени полет се одразио и на изградњу храма – истиче протонеимар, напомињући да је од почетка циљ био да што више наших људи са скромним прилозима учествује у изградњи храма, не би ли се суштински остварила идеја о његовој саборности.

Професор Миловановић стално води рачуна да се рачун храма не испразни, јер "колико имамо средстава, толико градимо, нама прилив средстава диктира динамику градње".

– Од 1985. до 1991. у време националног буђења све што је изграђено било је из личних прилога грађана. Кад смо наставили 2000. било нам је јасно да је народ осиромашио и да не треба рачунати на велике прилоге. Реоснивањем Друштва за подизање храма и окупљањем привредника обезбедили смо прилив средстава који осигурава континуирани ток радова. Та средства не би била довољна, па смо издавали и доплатну поштанску марку за храм, која је традиционално издавана од 1936. са прекидом у доба комунизма. На тај начин са осам динара прилога сваки грађанин учествује у изградња храма и осећа га као свој. Када се ови мали прилози скупе то је значајан допринос. Никада у први план не стављамо да ли неко даје велике или мале прилоге, важно је да учествује у томе. Не треба заборавити да је храм проглашен грађевином и културним добром од националног значаја – вели.

– Све то намеће велику одговорност. Себе ту видим као раба Божјег који нешто ради у славу Бога уз молитвену помоћ Светог Саве. Гордити се на оваквом месту не би било умесно – вели, поручујући за Савиндан да нам "не може нико са стране решити наше послове и проблеме", или речима највећег српског просветитеља – "трудом својим све преобрати".

--------------------------------------------------------------------------

Какви ће бити мозаици

Архитекта и хералдичар Драгомир Ацовић, главни инжењер за уређење унутрашњости храма, каже да је синодској комисији која доноси коначну одлуку предложено да се простор за живописање од 15.000 метара квадрата подели у четири групе.

– Прве две композиције су најважније, јер су толико велике и упадљиве да дају тон свему другом око себе, тако да ће на известан начин сви други морати то да следе. За избор уметника који би ово радили предложили смо међународни конкурс за ликовно решење, који би у случају већег броја аутора водио рачуна о идентичности духа и стила – каже Ацовић.

Синодска комисија већ је усвојила концепцију живописања наоса, простора за вернике, што је најсложенији део посла, па тиме и један од најважнијих. Предстоји да се реши иконографски садржај у припратама и неким изолованим целинама, потом распоред иконографије у подземној етажи са криптом, након чега је отворен пут ка коначном формирању конкурсних елабората, на којима се већ увелико ради. Постигнута је и сагласност о изгледу живописа на бронзаним оплатама врата и на фасади храма.

– За живопис који спада у трећу групу расписаћемо национални конкурс, а четврта група биће поверена људима који већ раде. Хоћемо да добијемо што више људи који знају и поседују снагу да покажу свој карактеристични стил – вели Ацовић.

"Покушавамо да се организујемо тако да имамо, рецимо, најбоље живописе и рељефе, али", каже Ацовић, "волео бих када би се једног дана о храму рекло да је то храм у коме је све на своме месту. То је потајна нада коју гаје, не само они који учествују у градњи храма, већ и сви они који су не само прилогом него и вером уградили део себе у овај храм."

– Основни проблем који свако овде мора да има јесте што је наша архитектонска школа сматрала да не постоји монументална архитектура.