Меница радикалима не чува мандате

Одлуком да сваки кандидат за посланика радикала мора да потпише меницу којом ће се обавезати да ће СРС-у исплатити десет милиона динара, уколико у парламенту промени страначки дрес, радикали се нису обезбедили од губитка мандата. По једном правном мишљењу овакав уговор, по Закону о облигационим односима, није дозвољен, а по другом, „у најмању руку, сумњив”.

Меница би требало да замени раније укинуте бланко оставке посланика, које су све партије, изузев ЛДП-а и СВМ-а, имале потписане. Већина партија је тврдила да их нема, а саме себе касније су демантовале када су долазиле у ситуацију да „спасавају” свој посланички мандат. Све странке, и оне из владајуће коалиције и опозиционе, осим радикала, тврде да неће од посланичких кандидата тражити да потписују било какав „документ о верности”, јер имају поверења у своје људе.

Радикали су се одлучили за менице као средство обезбеђења, уверени да не крше закон.

Облик обезбеђења за који су се они одлучили регулисан је Законом о облигационим односима, а његова суштина је у томе да, како нам је казало више стручњака, „странка и посланик закључују облигациони уговор, где се посланик обавезује на верност и на то да плати накнаду штете у случају да прекрши ту обавезу”. Та обавеза је обезбеђена меницом.

Драгор Хибер, ванредни професор Правног факултета у Београду, стручњак за облигационо право, за „Политику” је објаснио:

„Обавеза и лојалност посланика странци није сама по себи имовинско-правна обавеза и уговарати је као имовинско-правни уговор где ће кршење обавеза довести до имовинско-правне обавезе, а активирање менице је управо то, по мом мишљењу, није сагласно праву. По Закону о облигационим односима, који регулише уговоре у нашем праву, свака обавеза мора имати дозвољену каузу (разлог обавезивања). Дакле, она мора бити сагласна праву и моралу”. У Закону о облигационим односима пише: „Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ, а основ је недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима”. У закону се наводи да „побуде из којих је уговор закључен не утичу на његову важност, али ако је недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног уговарача да закључи уговор и ако је то други уговарач знао или је морао знати, уговор ће бити без дејства”.

Према речима професора Хибера „меница је један апстрактан посао, не види се зашто се она издаје – да се плати дуг, учини поклон или да се, као у овом случају, накнади штета”. Он је рекао да се, када се меница активира, не види која је обавеза у питању, али „дужник се може накнадно борити и тражити накнаду датог ако је обавеза из које је меница издата несагласна праву”.

Према његовим речима „може се замислити да странка и кандидат покушају да уреде односе око трошкова изборне кампање, али ни тада та накнада не може бити условљена тиме што је посланик користио уставно право да се изјашњава како хоће”. То је, рекао је Хибер, изигравање закона, а то не би требало да буде дозвољено. „И да јесте такав уговор дозвољен, а није, он би значио злоупотребу права”, додао је Хибер. У Закону о облигационим односима пише: „Забрањено је вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом установљено и признато”.

Програмски директор Транспарентности Србија Немања Ненадић изјавио једа је „у најмању руку споран покушај неких странака да своје будуће посланике вежу узимањем бланко меница на велике новчане износе, како би обезбедили њихову лојалност партији”. Према његовим речима „уколико се уговор односи на нешто што није и не може да буде предмет трговине, онда уговор не може да опстане и произведе правно дејство”.

 ----------------------------------------------------------------

Како је Јово Гламочанин напустио СРС за 100.000 марака

Од конституисања првог вишестраначког скупштинског сазива, у протеклих 20 година, готово да ниједан није окончао рад без већег или мањег скандала са трговином мандатима. Текле су девизе у потоцима, марке, па еври, које су посланици добијали у новинама, али никада се то није могло доказати. За све ове године само су два посланика јавно проговорила о новцу који су добили, односно дали за посланички мандат. Први случај догодио се 1994. године, у тадашњем савезном парламенту када је Јован Гламочан напустио СРС и основао свој посланички клуб са неколицином одбеглих радикала. Гламочанин је на оптужбе да је за тај поступак награђен станом и новцем одговорио да су то „обичне небулозе”. Неколико година касније у интервјуу за „Недељни телеграф”, он је рекао да је добио сто хиљада марака да би напустио радикале. Треба ли рећи да је Гламочанинов клуб подржавао власт? По доласку ДОС-а на власт, а у страху од правосудних органа, Гламочанин је новинарима рекао: „Није тачно то што сам онда причао. Причао сам да помогнем студентском протесту. Па шта ако су вам причу потврдили извори у СПС-у? То они хоће сад да се оперу пред ДОС-ом.” Други случај је забележен у српском парламенту у исто време, када је један посланик СРС-а, сада је покојник, па му нећемо помињати име, али био је изузетно познат и врло цењено име у култури, за скупштинском говорницом рекао да је СРС-у платио 60.000 марака да би добио посланичко место. Војислав Шешељ је то демантовао.

 ----------------------------------------------------------------

Кад ни Бог није гарант верности

Посланици Српске радикалне странке, пре верификовања посланичких мандата, увек су, па и ови садашњи којима истиче мандат, одлазили колективно у цркву како би се заклели на верност странци. Али то више није довољно, а Драган Тодоровић је објаснио и зашто: „Догађаји из 2008. године јасно показују да у појединим случајевима то није довољно. Сматрам да је то нешто најважније за човека, међутим, то за неке не важи”.