Menica radikalima ne čuva mandate

Odlukom da svaki kandidat za poslanika radikala mora da potpiše menicu kojom će se obavezati da će SRS-u isplatiti deset miliona dinara, ukoliko u parlamentu promeni stranački dres, radikali se nisu obezbedili od gubitka mandata. Po jednom pravnom mišljenju ovakav ugovor, po Zakonu o obligacionim odnosima, nije dozvoljen, a po drugom, „u najmanju ruku, sumnjiv”.

Menica bi trebalo da zameni ranije ukinute blanko ostavke poslanika, koje su sve partije, izuzev LDP-a i SVM-a, imale potpisane. Većina partija je tvrdila da ih nema, a same sebe kasnije su demantovale kada su dolazile u situaciju da „spasavaju” svoj poslanički mandat. Sve stranke, i one iz vladajuće koalicije i opozicione, osim radikala, tvrde da neće od poslaničkih kandidata tražiti da potpisuju bilo kakav „dokument o vernosti”, jer imaju poverenja u svoje ljude.

Radikali su se odlučili za menice kao sredstvo obezbeđenja, uvereni da ne krše zakon.

Oblik obezbeđenja za koji su se oni odlučili regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima, a njegova suština je u tome da, kako nam je kazalo više stručnjaka, „stranka i poslanik zaključuju obligacioni ugovor, gde se poslanik obavezuje na vernost i na to da plati naknadu štete u slučaju da prekrši tu obavezu”. Ta obaveza je obezbeđena menicom.

Dragor Hiber, vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, stručnjak za obligaciono pravo, za „Politiku” je objasnio:

„Obaveza i lojalnost poslanika stranci nije sama po sebi imovinsko-pravna obaveza i ugovarati je kao imovinsko-pravni ugovor gde će kršenje obaveza dovesti do imovinsko-pravne obaveze, a aktiviranje menice je upravo to, po mom mišljenju, nije saglasno pravu. Po Zakonu o obligacionim odnosima, koji reguliše ugovore u našem pravu, svaka obaveza mora imati dozvoljenu kauzu (razlog obavezivanja). Dakle, ona mora biti saglasna pravu i moralu”. U Zakonu o obligacionim odnosima piše: „Svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, a osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima”. U zakonu se navodi da „pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu važnost, ali ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili je morao znati, ugovor će biti bez dejstva”.

Prema rečima profesora Hibera „menica je jedan apstraktan posao, ne vidi se zašto se ona izdaje – da se plati dug, učini poklon ili da se, kao u ovom slučaju, naknadi šteta”. On je rekao da se, kada se menica aktivira, ne vidi koja je obaveza u pitanju, ali „dužnik se može naknadno boriti i tražiti naknadu datog ako je obaveza iz koje je menica izdata nesaglasna pravu”.

Prema njegovim rečima „može se zamisliti da stranka i kandidat pokušaju da urede odnose oko troškova izborne kampanje, ali ni tada ta naknada ne može biti uslovljena time što je poslanik koristio ustavno pravo da se izjašnjava kako hoće”. To je, rekao je Hiber, izigravanje zakona, a to ne bi trebalo da bude dozvoljeno. „I da jeste takav ugovor dozvoljen, a nije, on bi značio zloupotrebu prava”, dodao je Hiber. U Zakonu o obligacionim odnosima piše: „Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno i priznato”.

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić izjavio jeda je „u najmanju ruku sporan pokušaj nekih stranaka da svoje buduće poslanike vežu uzimanjem blanko menica na velike novčane iznose, kako bi obezbedili njihovu lojalnost partiji”. Prema njegovim rečima „ukoliko se ugovor odnosi na nešto što nije i ne može da bude predmet trgovine, onda ugovor ne može da opstane i proizvede pravno dejstvo”.

 ----------------------------------------------------------------

Kako je Jovo Glamočanin napustio SRS za 100.000 maraka

Od konstituisanja prvog višestranačkog skupštinskog saziva, u proteklih 20 godina, gotovo da nijedan nije okončao rad bez većeg ili manjeg skandala sa trgovinom mandatima. Tekle su devize u potocima, marke, pa evri, koje su poslanici dobijali u novinama, ali nikada se to nije moglo dokazati. Za sve ove godine samo su dva poslanika javno progovorila o novcu koji su dobili, odnosno dali za poslanički mandat. Prvi slučaj dogodio se 1994. godine, u tadašnjem saveznom parlamentu kada je Jovan Glamočan napustio SRS i osnovao svoj poslanički klub sa nekolicinom odbeglih radikala. Glamočanin je na optužbe da je za taj postupak nagrađen stanom i novcem odgovorio da su to „obične nebuloze”. Nekoliko godina kasnije u intervjuu za „Nedeljni telegraf”, on je rekao da je dobio sto hiljada maraka da bi napustio radikale. Treba li reći da je Glamočaninov klub podržavao vlast? Po dolasku DOS-a na vlast, a u strahu od pravosudnih organa, Glamočanin je novinarima rekao: „Nije tačno to što sam onda pričao. Pričao sam da pomognem studentskom protestu. Pa šta ako su vam priču potvrdili izvori u SPS-u? To oni hoće sad da se operu pred DOS-om.” Drugi slučaj je zabeležen u srpskom parlamentu u isto vreme, kada je jedan poslanik SRS-a, sada je pokojnik, pa mu nećemo pominjati ime, ali bio je izuzetno poznat i vrlo cenjeno ime u kulturi, za skupštinskom govornicom rekao da je SRS-u platio 60.000 maraka da bi dobio poslaničko mesto. Vojislav Šešelj je to demantovao.

 ----------------------------------------------------------------

Kad ni Bog nije garant vernosti

Poslanici Srpske radikalne stranke, pre verifikovanja poslaničkih mandata, uvek su, pa i ovi sadašnji kojima ističe mandat, odlazili kolektivno u crkvu kako bi se zakleli na vernost stranci. Ali to više nije dovoljno, a Dragan Todorović je objasnio i zašto: „Događaji iz 2008. godine jasno pokazuju da u pojedinim slučajevima to nije dovoljno. Smatram da je to nešto najvažnije za čoveka, međutim, to za neke ne važi”.