Присвајање службене тајне

Поверљиви документи коначно су "лоцирани": снимци и транскрипти прислушкиваних телефонских разговора Дејана Миленковића Багзија, сведока сарадника у процесу за убиство премијера Зорана Ђинђића, и Миленковићевог бившег адвоката Биљане Кајганић, налазе се у Специјалном суду. Сада ће коначно моћи да се утврди да ли је Кајганићева наговарала припадника "земунског клана" на лажно сведочење, или је све измишљотина појединих медија. Моћи ће и, ако постоји воља, да се потражи одговор на питање зашто се поверљиви материјал до сада налазио код бившег председника већа у овом процесу Марка Кљајевића, а не тамо где му је место – у депозиту Специјалног суда.

Подсетимо, из транскрипата прислушкиваних разговора проистиче да је Биљана Кајганић наводно обећала Багзију добијање статуса сведока сарадника уколико оптужи Љубишу Буху Чумета за убиство припадника српске тајне полиције Момира Гавриловића, као и да се о томе, опет наводно, договорила са Радетом Булатовићем, директором БИА и Драганом Јочићем, министром полиције. Тако је бар објављено у часопису "Време". И никада нико није тражио да се све то провери, тачније, нико од оних који је требало да затраже.

"Политика" је пре неколико дана наговестила да би поверљива документација могла још да се налази у рукама Марка Кљајевића, бившег председавајућег у процесу за атентат на Ђинђића. У потрагу су се дали и други медији, а јуче нам је и званично, од портпарола суда Маје Ковачевић-Томић, потврђено да је доскорашњи судија дан раније предао материјал писарници Специјалног суда, наводно уз речи да је заборавио да је "то" уопште код њега, и да се сетио тек када је видео да се медији "распитују".

Може ли се поверовати у овакво објашњење? Под условом да јесте аутентично, поставља се питање како тако искусан делилац правде може себи да допусти немарност као што је шетање по велеграду са "топ сикрит" материјалом у ташни, аутомобилу, или држећи га у фиоци свог радног стола, ризикујући, у најмању руку, да то пронађе неко од његових укућана, да не говоримо даље. Ово питање стоји и када се има у виду да судије, због нагомиланог посла, често односе судске списе кући на "проучавање". Овде је ипак реч о потенцијалном доказном материјалу од изузетне важности за поједине учеснике у "процесу века".

Многи ће се сложити да је тешко прихватити обичну заборавност као изговор за оно што је учинио, односно пропустио да на време учини Марко Кљајевић. Многи ће се, без икакве зле намере, запитати да ли је бивши судија имао конкретан разлог да поверљиви материјал држи код себе најмање шест месеци, од јула прошле године, када је последњи пут пре подношења оставке био у додиру са предметом, све до прекјучерашњег дана. У овом периоду, Марко Кљајевић је као "обичан" грађанин (адвокат), потпуно противзаконито, био у поседу дуго чуване службене тајне. Транскрипти су, дакле, били његова приватна тајна.

Необично је и да Јован Пријић, заменик специјалног тужиоца, све до пре неколико дана није знао где су транскрипти, нити, како је рекао, која је њихова садржина. Чуђење је изазвала и изјава Нате Месаровић, председнице већа које суди оптуженима за убиство Ђинђића, да ови документи још нису увршћени у доказни материјал. Да ли је тиме судија практично потврдила да транскрипти постоје али да још нису судски третирани? Зар ни судију ни тужиоца није занимало шта се "тамо" налази? Зар им "у опису радног места" није извођење свих могућих доказа у циљу што бржег стизања до коначне истине?