Prisvajanje službene tajne

Poverljivi dokumenti konačno su "locirani": snimci i transkripti prisluškivanih telefonskih razgovora Dejana Milenkovića Bagzija, svedoka saradnika u procesu za ubistvo premijera Zorana Đinđića, i Milenkovićevog bivšeg advokata Biljane Kajganić, nalaze se u Specijalnom sudu. Sada će konačno moći da se utvrdi da li je Kajganićeva nagovarala pripadnika "zemunskog klana" na lažno svedočenje, ili je sve izmišljotina pojedinih medija. Moći će i, ako postoji volja, da se potraži odgovor na pitanje zašto se poverljivi materijal do sada nalazio kod bivšeg predsednika veća u ovom procesu Marka Kljajevića, a ne tamo gde mu je mesto – u depozitu Specijalnog suda.

Podsetimo, iz transkripata prisluškivanih razgovora proističe da je Biljana Kajganić navodno obećala Bagziju dobijanje statusa svedoka saradnika ukoliko optuži Ljubišu Buhu Čumeta za ubistvo pripadnika srpske tajne policije Momira Gavrilovića, kao i da se o tome, opet navodno, dogovorila sa Radetom Bulatovićem, direktorom BIA i Draganom Jočićem, ministrom policije. Tako je bar objavljeno u časopisu "Vreme". I nikada niko nije tražio da se sve to proveri, tačnije, niko od onih koji je trebalo da zatraže.

"Politika" je pre nekoliko dana nagovestila da bi poverljiva dokumentacija mogla još da se nalazi u rukama Marka Kljajevića, bivšeg predsedavajućeg u procesu za atentat na Đinđića. U potragu su se dali i drugi mediji, a juče nam je i zvanično, od portparola suda Maje Kovačević-Tomić, potvrđeno da je doskorašnji sudija dan ranije predao materijal pisarnici Specijalnog suda, navodno uz reči da je zaboravio da je "to" uopšte kod njega, i da se setio tek kada je video da se mediji "raspituju".

Može li se poverovati u ovakvo objašnjenje? Pod uslovom da jeste autentično, postavlja se pitanje kako tako iskusan delilac pravde može sebi da dopusti nemarnost kao što je šetanje po velegradu sa "top sikrit" materijalom u tašni, automobilu, ili držeći ga u fioci svog radnog stola, rizikujući, u najmanju ruku, da to pronađe neko od njegovih ukućana, da ne govorimo dalje. Ovo pitanje stoji i kada se ima u vidu da sudije, zbog nagomilanog posla, često odnose sudske spise kući na "proučavanje". Ovde je ipak reč o potencijalnom dokaznom materijalu od izuzetne važnosti za pojedine učesnike u "procesu veka".

Mnogi će se složiti da je teško prihvatiti običnu zaboravnost kao izgovor za ono što je učinio, odnosno propustio da na vreme učini Marko Kljajević. Mnogi će se, bez ikakve zle namere, zapitati da li je bivši sudija imao konkretan razlog da poverljivi materijal drži kod sebe najmanje šest meseci, od jula prošle godine, kada je poslednji put pre podnošenja ostavke bio u dodiru sa predmetom, sve do prekjučerašnjeg dana. U ovom periodu, Marko Kljajević je kao "običan" građanin (advokat), potpuno protivzakonito, bio u posedu dugo čuvane službene tajne. Transkripti su, dakle, bili njegova privatna tajna.

Neobično je i da Jovan Prijić, zamenik specijalnog tužioca, sve do pre nekoliko dana nije znao gde su transkripti, niti, kako je rekao, koja je njihova sadržina. Čuđenje je izazvala i izjava Nate Mesarović, predsednice veća koje sudi optuženima za ubistvo Đinđića, da ovi dokumenti još nisu uvršćeni u dokazni materijal. Da li je time sudija praktično potvrdila da transkripti postoje ali da još nisu sudski tretirani? Zar ni sudiju ni tužioca nije zanimalo šta se "tamo" nalazi? Zar im "u opisu radnog mesta" nije izvođenje svih mogućih dokaza u cilju što bržeg stizanja do konačne istine?