Хилари и први господин

Зашто волимо да мрзимо Хилари и "шта наш став о њој говори о нама", питају се данас амерички медији , када говоре о сенаторки Њујорка, некадашњој првој дами која "нема намеру да се растави од свога мужа" и  кандидаткињи за првог женског председника САД што би бившег Била Клинтона претворило у "првог господина" Беле куће. Американци су колективно спремни да легну на психоаналитички кауч на коме ће се пресудити о њиховој психолошкој зрелости, траумама, погледима на будућност и прошлост, према једном једином параметру Хилари Родам Клинтон. Петнаест година пошто је представљена америчкој јавности, и седамнаест хиљада веб сајтова о њој не постоји готово ниједна колективна фрустрација или илузија која се не може накалемити  на њен лик и дело.

И поред свега што је речено и написано о њој , Хилари Клинтон, рођена у Чикагу безмало пре шездесет година, дипломац са чувене Школе права на Јејлу (1973), удата од 1975, прва дама, а практично "копредседница" САД у време оба председничка мандата Била Клинтона, сенаторка  Њујорка од 2000. године, чудновато остаје и данас енигма за америчку нацију коју је пре неки дан позвала преко свог видео сајта на разговор и дијалог.  Подржала је Буша када се одлучио на рат у Ираку, а критикује га због начина на који га води,  подржава нека женска права али је феминисткиње сматрају својим противником, залаже се за уређеније и масовније здравствено осигурање, а ипак је стављају у центар центра Демократске странке, …у току је национално "хиларовање" у јединој светској суперсили. Да ли је лепа или ружна, лева или десна, жена или мушкарац, мајка или маћеха, за рат или против њега…следбеник међународне политике свога мужа или можда нешто потпуно супротно…Очигледно да је гвоздена Хилари, кћерка Хјуга Родама који је у леденом Илиноису ноћу искључивао грејање а као ратни инструктор потрудио се да дрилује кћерку да не буде кукавица, спремна да у току своје дуге кандидатуре истрпи и поновну актуелизацију најболнијег питања из личног живота. Американци су  2003. свесрдно учествовали у Галуповој анкети  о томе да ли Хилари после широко разглашених детаља из афере Луински треба да се разведе или не. А само пре неколико месеци "Њујорк тајмс" је упослио своје најугледније истраживачке новинаре да пукну по првој страни причу о томе колико пута  месечно практично Клинтонови имају шансу да поделе брачну постељу.  Ослањајући се на интервјуе са педесеторицом људи из породичног окружења, аутори су закључили да су Клинтонови од 2005. у просеку били заједно по 14 дана у току сваког месеца. Од седамдесет три викенда, педесет и један провели су заједно. Томови су написани и о томе како Бил "испашта своје грехе са Моником" како се намерно повлачи у други план приликом заједничких јавних појављивања, пружајући супрузи шансу да засија у ораторству, у чему је он, по општем америчком мишљењу, без премца.

Као политичар, Хилари говори озбиљно, али никад љутито, образлаже теме  без икакве афектације, дикција и став су јој беспрекорни…Иако је као плавуша спремна да понесе и неку јачу боју (црвено или јаркожуто), њени укројени костими никада нису ни претерано уски ни сувише лабави, сукња ни дугачка ни куса…А прича да је зарад политичке каријере решила да остане у браку са вероломним Клинтоном, можда и не пије воду. Јер ако је веровати анегдоти једном су Клинтонови срели радника на бензинској пумпи, бившег Хилариног дечка. Када јој је Бил рекао да је могло да јој се деси да  у животу буде жена физичког радника, она је одмах одговорила: "Није, јер он би данас био председник уместо тебе".  Многи мисле да је и у Америци дошло време да жена и званично  и правно постане шеф Беле куће, а да се њен муж прогласи за првог господина који ће се бавити лепом књижевношћу или путовати по свету убирајући прилоге за искорењивање тешких болести као што је сида. Исто толико Американаца зна да се тако нешто никада неће десити у овој великој  моћној земљи.