Краљ српских гастарбајтера

Специјално за Политику 

Беч – Култна комедија Душана Ковачевића „Радован Трећи”, настала у копродукцији Новог позоришта Вилах и Позоришта ШОУвинисти, и изведена је у бечком „Драјраум анатоми театру” у четири термина – 15, 16, 17. и 18 марта.

Преводом „Радована Трећег” на немачки језик, Мило Дор је невероватно аутентично успео да очува дух комедије коју је, мислили смо, тешко одиграти негде другде због типичног, нама блиског хумора. Да превод може да спасе или уништи једно дело непобитна је чињеница, али исто важи и за редитељску интерпретацију и кастинг, који је у овом случају, успео. Проблем са којим се, међутим, суочава неко ко познаје текст Душана Ковачевића, али и многобројне интерпретације његове комедије, јесте посезање за клишеима и карикирање јунака комедије са којим је гледалац у овом случају конфронтиран.

Беспрекорно преведен текст је у овдашњој интерпретацији стављен на ниво данашње типичне гастарбајтерске комуникације – сочне псовке и поштапалице су остављене на српском језику, у веома густој фреквенцији. У уводном делу представе, приликом представљања главних јунака комедије уз пројекцију њихових фотографија, свака реченица се завршава једним „ј... га”, а кроз представу ћемо доживети и читав низ сличних ситуација – већине сасвим непотребних, јер се ни културолошки ни језички не уклапају у овдашњи колоквијални говор.

Тиме псовке на српском постају елементи гега које не служе ничему другом сем наглашавању простаклука главних протагониста комедије. Аустријанцима наше псовке нису непознате и поуздано, приватно или јавно, изазивају веселе реакције, као нечије гласно подригивање или пад на тур. Српске речи ће се, беспотребно, користити и у неким кључним реченицама из комада као „комарци ко роде”, али и провизорно ту ти тамо – сасвим нејасно због чега.

На питање због чега се у својој режији „Радована Трећег” користила фрагментима српског језика, Нина Габријел је за „Политику” рекла:

– Моја намера је била да глумце што више спријатељим са комадом јер имају сасвим другачија бинска искуства и није било лако приближити их тексту. Зато сам се одлучила на то да на појединим местима оставим делове на српском језику, што је глумцима невероватно пуно помогло. На тај начин смо се мало више приближили Балкану.

У језичком тренингу глумачке екипе учествовао је Горан Давид, глумац нашег порекла који у „Радовану Трећем” тумачи улогу Вилотића.

Клишеа у представи не мањка. „Радован Трећи” Нине Габријел – са периком и хајдук-Вељковим брцима, златним ланцем око врата и у ентеријеру натрпаном мустрама говеђе, леопардове и тигрове коже, пре је краљ гастарбајтера (онако како га виде Аустријанци) него краљ измештеника, несрећних у великом граду. Његова патња за завичајем се може читати као гастарбајтерска патња за родном грудом, што не би била лоша паралела да је даље развијена.

– То су све клишеи које волимо и овај комад је писан тако да се може читати између редова. Аутор се сасвим свесно кретао између различитих нивоа. Код њега је све пренаглашено. Овај комад није социјална студија, већ гротеска – објашњава нам Нина Габријел.

Гротескна је и Радованова жена Руменка, приказана као ласцивна домаћица која читаве дане проводи у неглижеу и мрежастим чарапама у фотељи и на дивану, а ћерка Катица је истетовирана и маљава прилика која више мумла него што говори јер прича екстремно истурене вилице.

Поред свих набројаних режијских недостатака, бриљантан глумачки ансамбл састављен од Маркуса Тила (Радован), Ангеле Шнајдер (Руменка), Волфганга Кливане (свекар), Горана Давида (Вилотић), Мари-Кристин Фридрих (Георгина), Корине Пум (Катица) и Георга Драоша показао се дорастао своме задатку.