Хумор је код нас у великој кризи

Светислав Басара ових дана у медијима се појављује као добитник НИН-ове награде критике за најбољи роман у 2006. години. Ово признање је наш познати писац добио за дело "Успон и пад Паркинсонове болести", у издању Графичког атељеа "Дерета" из Београда. До сада, о Басари се говорило и писало као о нашем чувеном постмодернисти, аутору култних романа "Фама о бициклистима", "На Граловом трагу", "Монголски бедекер", "Срце земље", "Приче у нестајању", "Уклета земља", "Пекинг by night", и других. НИН-ова награда на коју је, каже, дуго чекао, припала је Басари на радост многих "басаријанаца" и поштовалаца његове "отрежњујуће" литературе која увек критички проговара о стварности, историји и култури. Са Басаром разговарамо помало о свему, о награђеном роману, о идеологији, о "издавању земље", о томе шта слуша, шта саветује младима...

• Ваш роман "Успон и пад Паркинсонове болести", између осталог, израз је неповерења у токове историје, и у идеологије. Зашто сте за место догађања изабрали Русију?

– Зато што је у Русији све могуће, то је једна фантазмагорична земља, што би Сиоран рекао "Русија није држава већ једна посебна цивилизација". И временски радња романа смештена је у један буран период, крај 19. века и почетак двадесетог. Роман, међутим, говори о универзалном проблему, о светски распрострањеној болести, а наравно пошто смо ми део света, упркос настојањима наших политичких елита да то не будемо, прича се односи и на Србију.

• Успон и пад којих болести, односно идеологија, приказали сте у овој књизи?

– Заправо све идеологије су апострофиране у књизи као болест, али наглашено комунизам и фашизам. Све полази од оне тачке када идеје понестају, и уместо њих настају идеологије, као пројекције будућности. Реално се више не поима како јесте, већ онако како би по нечијем мишљењу требало да буде. То је болесно стање духа, и идеологије су главни јунаци овог романа.  

• На представљању "Паркинсона" нагласили сте да сте се за писање овог дела припремали читајући и светоотачку литературу, према којој је болест начин за успон духа.

– Наиме, изненадило ме је да се у хришћанској традицији на болест уопште не гледа негативно. У модерном добу болест је катастрофа, трагедија, апсолутно зло. У хришћанству се болест сматра корективом, могућношћу да се човек прочисти кроз њу, да спозна самог себе и околни свет. Дочим је у ново доба болест постала некаква авет које се бојимо. Медицина се опет изметнула у индустрију, у технику. У таквом амбијенту болест не може да нам послужи у сврху која се спомиње у тој светоотачкој литератури.

• Нисте поборник рационализма западноевропског типа, нити логике у схватању света. Зашто из књиге у књигу остајете верни концепту апсурда и парадокса као оружју против бесмисла?

– Рационализам је такође једна идеологија. Називају га правцем у филозофији, а ја бих га назвао идеологијом. Дакле, то је редукција света на ону меру коју можемо појмити нашим ограниченим разумом. Свет је бескрајно много више од тога, и заправо примена рационализма у политици и култури појачава ту апсурдност света.

• У збирци есеја "На ивици" написали сте: "Писци су данас вентили који су раније биле дворске будале… сваки роман и свака приповетка, ако поштено размислимо, јесу бесмислице." Да ли то заиста и мислите? 

– Заиста тако мислим. Рецимо, да идем около и да причам ово што сам написао у роману, људи би ме сматрали за лудака. Али, ако се такав садржај објави као књига, ако то напише писац, то је прихватљиво. Заиста, у том смислу мислим да је литература вентил од растућег комерцијализма, од од свођења света на робно-новчане односе. Литература је прозор кроз који можемо завирити на другу страну.

• Ако сматрате да је пропаст света почела сувишном озбиљношћу, да ли то значи да временом људима све више недостаје добар смисао за хумор?

– То можемо да пратимо и на нашем малом узорку. Пре двадесет година у нашој средини било је заиста много хумора, људи су били много духовитији, много опуштенији и непосреднији. Све се то изменило, најпре због дугог, кошмарног периода у којем смо живели, а потом због наглог скока у некакав капитализам, у систем на који нисмо навикли, и у којем су људи опседнути пуким физичким опстанком. У таквој стварности нема места за духовност или духовитост. То се види на једноставном примеру телевизијских серија. Оне од пре двадесет или тридесет година још су смешне, ове данас не само да нису смешне већ преносе проблеме са улице на телевизију. Хумор је код нас у великој кризи.

• Прошле године на духовит начин сте рекламирали свој нови часопис "Земља". На београдским паноима освануле су пароле "Басара издаје земљу". Да ли ћете наставити да "издајете Земљу"?

– Наставићу да издајем "Земљу". Током овог пролећа креће нова серија "Земље". Овога пута биће то тромесечник, на великом броју страна. Али, неће бити дневне политике. Садржај ће углавном обухватити политичку филозофију, теорију, технологију, књижевност, културу, филм.

• У једном броју "Земље" разматрали сте историјски развој устаљеног, односно статичног, начина мишљења у Србији, који је, кажете, почео деспотизмом Карађорђа, Милоша и Вука. Да ли мислите да је тај дух и даље доминантан у Србији?

– Мислим да више није доминантан, мада има огромну политичку моћ. Можда негде око око 45 одсто људи подржава тај дух, и спреман је да живи у њему. Србија је сада у процесу незадрживог ослобађања од тог оријенталног наслеђа које не зависи ни од чије воље, већ је светско-историјски ток. Нажалост, од времена књаза Милоша, преко свих монархија, комунистичког режима, тај дух колективитета је опстао и опседнут је територијалном експанзијом. Територијама, а не људима. То је једна апстрактна идеологија која је била помало анахрона чак и у време када је настајала. Али, ипак је кореспондирала са тадашњим токовима у свету. Сада је заиста анахрона. И све док је се не ослободимо, док не почнемо да живимо као слободни људи, суочаваћемо се са проблемима са којима се суочавамо већ седамнаест година.

• Да ли и даље мислите да је Вук Караџић отргао српски језик од дубина словенског бића?

– Не само да је то урадио, већ је напрасно, преко колена, како нама Србима и доликује, направио много гору ствар. Наиме, одсекао је седам стотина, осам стотина година историје. Наше су књиге, које су писане и штампане пре Вукове реформе језика, данас апсолутно нечитке. Ми не можемо да читамо сопствену историју. Историја која нам је доступна траје само 150 година. Будући да смо као народ много старији од наше историје, то је такође један од елемената који доприносе општој конфузији.  

• Задовољни сте резултатима управо завршених избора?

– Задовољан сам резултатима избора, ма какви да су. Јер, ако хоћемо да живимо у демократији морамо да прихватамо резултате избора. Међутим, нисам задовољан постизборном ситуацијом која је доказ моје тезе да тај србијански популизам  доводи до парализе политичког система и парализе друштва. Наше друштво је друштво без динамике, врева коју виђамо на улици није динамика, него хаос. Надам се да ће у следећих неколико година коначно почети да попушта та парализа у којој таворимо већ низ година.

• Кога бисте волели да видите као новог министра културе?

– Као новог министра културе волео бих да видим неког доброг чиновника који ће одговорно спроводити културну политику владе. Политике коју до сада ниједна влада није имала.

• Који би био Ваш савет младим људима, којима су још сва врата затворена? 

– Саветовао бих им да издрже, ништа им друго не преостаје. Да не губе наду. Мислим да смо на добром путу, упркос свим застрањивањима и тешкоћама. У процесу смо европеизације, који неће бити тако кратак, али који ће неизбежно завршити у коначној модернизацији Србије.

• Да ли је тачно да сте пре извесног броја година имали бенд који се звао "Панк Флојд"?

– Пре много година имао сам више бендова, "Панк Флојд" је један од њих. Али, то је било заиста врло давно.

• Да ли сте у Ужицу одржали симболични перформанс испред Брозове бисте?

– Да, то је било почетком деведесетих година. Са неколицином другара покушао сам да оживим бронзану статуу Тита, у намери да га вратим  да среди неред који се у то време помаљао на хоризонту.

• Док сте писали "Срце земље" слушали сте Вагнера. Шта сада слушате?

– Мало слушам музику у последње време. Слушам је спорадично, у аутомобилу, али не више као пре. Некада сам по више сати седео и слушао музику.

• Одлучно сте се супротставили анализама америчког професора Ендруа Баруха Вахтела који је написао књигу о литератури у посткомунистичким земљама, па и о нашој земљи. Шта сте му највише замерили?

– Пре свега, мислим да је сасвим неукусно доћи из Америке и овде делити савете писцима како и шта би требало да пишу, хвалити некакву "чик-лит" коју он, иначе, не воли, и сугерисати писцима да се не баве политиком јер то за њих није добро у овом постмодерном добу. Мислим да је тај човек дилетант који, као и  мноштво сличних дилетаната, овде наилази на добар пријем код политичке елите.

• Једном сте се дали и негативну критику такозваног "женског писма"?

– Не постоји никакво "женско писмо", као што не постоји женска и мушка математика, нити женска и мушка филозофија. Постоји само писмо, јасно и лепо, без обзира на пол аутора. Постоји и лоше писмо. Женско писмо је још једна од мистификација.

• Да ли ћете можда још некада написати роман љубавне тематике?

– Чисто сумњам. Не значи да нећу. То зависи од много чега. Уколико ми се љубавна тема учини интересантном и употребљивом за оно што намеравам да кажем, зашто да не. Немам унапред ништа против било које теме.

• У књизи есеја "На ивици" дефинисали сте стање некога ко се налази управо тамо – на ивици. Какав избор има такав човек?

– То је непријатна, али врло корисна ситуација. Довести самог себе на ивицу, или бити доведен на ивицу, свеједно, мада смо чешће у такво стање доведени споља него што сами себе доводимо. Тај положај даје прилику да све енергије и све способности човека дођу до изражаја, и да се донесе некаква судбоносна одлука. То је важило у време када сам есеје писао, важи и сада.