Сетва плаката

Сређујући своје белешке за нови рукопис наиђем на запис из 1984. Пролеће, време сетве. Председник Председништва ЦК Дража Марковић у посети југу Србије. Насловне странице извештавају o пролећном орању, сетви, прогнозира се родна година, рекордна жетва. И после Тита Тито бруји са свих страна. Свита са другом Дражом обилази јужне крајеве. У Лесковцу секретар Kомитета дочекује са својим изабраницама председника Председништва ЦК. Одушевљен народ, крцате улице, радост на лицима и домаћина и гостију. Секретар извештава о припремама за сетву.

Планови су урађени, предвиђено повећање десет одсто… Председник пита: Да ли вам шта недостаје?

–- Трактори, само нам трактори недостају– каже секретар, али ми ћемо превазићи и тај недостатак.

Аплаузи, трубе, народно весеље у част високог госта...

Сачувао сам исечак из ,,Политике”са том белешком.

Шта се после тога дешавало? Пар – непар, рестрикције, стабилизација, народни хлеб... у потоњој деценији страшног века – вукодава (Мадељштам) растури се кула од карата звана Југославија... и оно што оста и даље се распарчава... У једној деценији више историје морије него код других народа за неколико столећа. Били смо сви милионери, милијардери, плаћали хлеб милион динара, стигле санкције, бомбардовање... и ево нас у 2012. У минуле две деценије има материјала за писце целог света, али ко више књиге чита...

У штампи нема више главних вести о сетви. Све је у сенци сетве плаката, обећања... Обећање, то је нашем народу и те како познато. О томе у књизи Свети мученици стихови: Сто пута су нас жедне преко воде превели/Хајд у здравље. Живели.

И малинарима обећане нове цене. Али треба малину радити, а како је то тежак посао, зна потписник ових редова који то и у песму стави.

Тај тегобан посао описује у рукопису новог романа и знаменити писатељ Добрило Ненадић: „Има ту посла да се отелиш. Треба да се чисти од сувих изданака, па онда да се дотегне жица и да се стубови учврсте ако се који расклимо, па онда да се малина повеже, па да се прекрати. То ако не урадиш како ваља боље да ниси ни почињо јер ако то претаврљаш надвоје-натроје ништа од тога неће испасти. Или ради како ваља или се мани ћорава посла. Док се изграбуља, док се сав онај рљуг изнесе и запали да изгори, па док се окопа и нађубри, иха, има ту да се запне и те како. Зато и јесте малина тако скупа, најскупље воће на свијету. Да није тако заметно свако би је гајио. Поготово је зај… кад је чоек сам ко што смо сви ми сами и инокосни па нема нигђе никог да нам помогне да нам, макар, ако ништа, скува каву и да нам пружи чашу воде кад ожеднимо. Нема човек кад ни да пиша а камоли да сам себи приготови какво јело, да завати кашиком..”

Грабуљам, и у предаху помало пискарам, поново читам „Плодове гнева”, батргам се матор, пензија слаба, хонорара нема, национална је за бесмртнике, псујем и стихујем Животе скоте... у мом малом малињаку у Трешњевици. А када ми све дојади, када од умора зинем ко тић укључим транзистор да слушам како пљушти пролећна сетва обећања, какви трактори, какво орање, хоћеш боље, хајд на гласање. И као Ћамил из Андрићевих записа, и ја могу да велим: „Кад год хоћемо да чујемо како нам је добро, ми навијемо радио.Нигдје нема селамета као на радију”.

Данас телевизијаказује како нам је добро, шири оптимизам, а када стигне јесен, па видећемо шта ћемо. Зар Света књига не поручује (Мт, 6,34): „Не брините се тјескобно за сутрашњи дан, јер ће се сутрашњидан бринути за се! Сваком је дану доста његове муке”.