Машина за гласање

Ето расписани су парламентарни избори. Помало зачуђујуће делује чињеница да су у време већег благостања владе падале пре краја мандата док је у време велике економске кризе и значајног пада запослености влада Мирка Цветковића изгурала цео мандат. У светлу расписивања избора на којима бисмо ми као грађани требало да одлучујемо пре свега о саставу парламента који ће током следеће четири године одлучивати о нашој економској, социјалној, културној, спољној и идентитетској политици, погледајмо шта се са тим парламентом дешавало у последњих десетак година.

Наша држава је суштински после 2000. постала објекат а не субјекат промена. Нигде се то не види колико у начину функционисања законодавног процеса. Као услов за прикључење Европској унији, што се поставља не само као циљ по себи већ и као основни циљ државне политике уопште, власти у Србији настоје да што брже препишу и кроз парламент провуку што је могуће већи број закона преузетих из бриселског aкија (збир закона Европске уније). Од 2000. наовамо сви представници извршне власти без изузетка жалили су се да је највећи проблем за интеграције „спор и неефикасан парламент” у коме опозиција често врши опструкцију. Стога је свака нова власт додатно смањивала ингеренције посланика доводећи на крају Скупштину Србије у стање машине за изгласавање законских нацрта које владини службеници шаљу у парламент. Све чешће се и најважнији системски закони доносе без јавне расправе, а у парламенту је ситуација таква да је аргументација потпуно небитна. Представници опозиције могу да причају шта год хоће, на крају дође дан за гласање и закон пролази. Закони се не доносе зато што је уочено да треба да се регулише неки простор, већ углавном зато што „Европа то тражи”. Парламент је оваквом политиком потпуно деградиран уз велику подршку странаца који такав процес аминују.

За нас који смо расли у доба једнопартијског система парламент демократске државе представљао је оличење слободе, позорницу за размену аргумената у коме побеђује најбољи. Ко је током деведесетих могао да сања како смена власти у Србији неће водити унапређењу парламентаризма већ његовој деградацији? И ко је уопште могао да схвати како ће управо државе са најдемократскијом традицијом одлучно допринети сузбијању стварне демократије у Србији?

Прост увид у порекло закона показује да је највећи број њих стигао од владе. Ко се уопште сећа када је квалитетан предлог опозиције изгласан или колико је њихових разумних амандмана прихваћено? Прилично сам сигуран да велики број посланика гласа за законе које не разуме.

Све то има веома опасне последице по функционисање читавог друштвеног, вредносног, економског и правосудног система. Чест је случај да се закон донесе а онда годинама изостаје доношење подзаконских аката неопходних да се он спроводи. Постоји, надаље, читав низ закона за које сви из власти знају да неће моћи да се примењују, али се доносе зато што ЕУ тако тражи. Најчешћи случај јесте да се пракса полиције, правосуђа и других субјеката правног процеса одвија по старим навикама и нормама, тек постепено се акомодирајући новој норми. Треба ли рећи колико су опасне последице навикавања на живот у таквом правном хаосу?

Све већу улогу не само у политичком него и у законодавном па и у правосудном животу играју западне амбасаде и представници разних међународних институција у Београду. Депеше из Викиликса (које нико није демантовао) показују врло занимљив однос наше политичке елите и овог западног круга моћи у Србији. Тако се успоставио још један модел доношења закона. Око одређене независне институције или невладине организације, окупи се екипа стручњака, по правилу ултралиберално оријентисана, и направи предлог закона намењен за „регулисање”, односно радикално трансформисање неког значајног подручја. Тај предлог се представи у уском кругу слично мислећих експерата у симулираној јавној расправи, а затим се преко различитих канала намеће извршној власти. Некад се пошаље у надлежно министарство, а некад чак и директно премијеру. У најважнијим случајевима најважније стране амбасаде директно интервенишу код врха власти.

Полазећи од овог досадашњег искуства и програма са којим странке излазе пред нас чини се да ће главна промена бити то што ће трећина посланика морати да буду жене. Садржински гледано имамо пуно разлога да верујемо како ће се тенденција „развоја” парламента у правцу машине за изгласавање преписаних закона наставити и у предстојећем периоду. Заправо највећу бригу изазива питање како ће се врли посланици понашати сада кад су они носиоци мандата и кад могу да мењају партије и клубове.