Уметност нас подсећа на моћ

Елен Хендлер јепрофесорка естетике на универзитету Мериленд где држи мултидисциплинарне семинаре из естетике, књижевности, психологије и ликовних уметности. Објавила је књигу „Уметност и психа” („Клио”). Данас ће бити гост ове издавачке куће, а сутра ће на Филолошком факултету у Београду у 11 сати и на Коларцу у 17 сати одржати предавања.

Како сте се заинтересовали за „примењену психоанализу”?

Још као дете увек сам цртала, читала, плесала; уметност, литература, музика, плес и глума били су центар мог живота, а тада је моја породица живела у Њујорку. Била сам у потпуности окружена уметношћу. На последипломским студијама, када сам одлучивала шта да докторирам, схватила сам да су моја питања у вези с уметношћу у ствари психолошка: зашто нам је важна уметност,зашто неко пише или слика или компонује,зашто нам се више свиђа један уметник или његово дело него други,зашто је неким људима толико тешко да буду иновативни,како уметничко дело успева да изазове уметнички доживљај вековима након што је направљено...Пошто нисам нашла одговарајуће одговоре у филозофији, потражила сам их у психологији и психоанализа је деловала као најплодније поље за истраживање. Не верујем да смо пронашли савршене одговоре на ова питања, већ једноставно психоанализа може да пружи богате и вредне начине да их формулишемо и наставимо да разговарамо о њима.

Како је „Уметност и психа” ваша прва књига, да ли сте временом променили ставове изнете у њој?

Још се држим идеала изнетих у њој, чак сам данас додатно убеђена да је психоанализа алат који је потребно ујединити с другим алатима и да сви који је користе морају бити свесни њених ограничења. Постоји искушење да је користимо као оруђе за све, али то је немогуће. Различити облици знања – историјско, научно и друга – морају да буду партнери. Ми не можемо, на пример, психоаналитички да интерпретирамо хришћанску уметност уколико не знамо ништа о историји хришћанске уметности, њеним симболима, доктринама и веровањима.

Да ли је, по вашем мишљењу, могуће разумети уметност изузимајући психолошке принципе када размишљамо о њој?

Па, уметност има много различитих чари! Она може бити схваћена на много начина. Виђала сам децу опчињену неким сликама, музиком, балетом, а она нису знала никакве теорије. Ипак, на неки свој начин разумела су нешто дубоко, уметност их је дотакла. Зато не мислим да је потребна било каква посебна теорија. Али, мислим да је психоанализа корисна за одређена питања: зашто је сликао на тај начин,зашто ова слика чини да се осећам нелагодно; зашто ми је ова тако узнемирујућа и желим да гледам на другу страну,зашто је уметник променио свој стил или зашто стално понавља неке теме?

На који начин је уметност битна за савремено друштво?

Имамо толико обесхрабрујућих проблема широм света, и људска врста и наша планета су у већој опасности него икада пре. Зато, поред великих задовољстава које нам уметност пружа, она нам је потребна јер нам може помоћи да видимо и да фокусирамо оно најбоље што смо као људска бића способни да направимо и осмислимо. Уметност нас подсећа на то да имамо моћ да променимо свој свет. Она нам даје наду и инспирише нас. У античкој Грчкој, реч уметност је подразумевала „вештину”. Данас под њом подразумевамо и моћ визије, креације, изума.Волела бих да свако дете на планети има прилику да ствара уметност било које врсте. Да црта, да пева, да ваја или смишља приче, да учи да свира – то утиче на њихов развој.

У међувремену, доста сте писали о дечјем доживљају лепоте. Зашто вам је ова тема толико важна?

Улажемо велику количину љубави и пажње у стварање нових бића, исто тако стварамо и све уметничке предмете којима смо окружени. Одрасли толико тога узимају здраво за готово и игноришу, али деци је све ново, свеже и чудесно. Мислим да бисмо морали да сачувамо тај став. Морамо да га негујемо, а не да га искорењујемо. Школа и родитељи су толико жељни да исправљају, укалупљују и упошљавају децу. Морамо помоћи младима да негују и усаврше своја схватања, а не да их уништавамо у корену.

Да ли имате неки практичан савет на који начин би се могла организовати „естетичка едукација” у школама?

Заправо у Америци постоје прелепи програми на ту тему у неким мањим музејима. Учествовала сам у програму у који су били укључени и професори математике и језика, од којих су се неки на почетку осећали прилично непријатно зато што је требало да „предају уметност” деци и оду с њима у музеј. Ипак, провели смо се јако лепо! Замолила сам их да раде све оно што и деца и временом су превазишли своју анксиозност и заиста им је било забавно. Уосталом, уметност и јесте ту да бисмо се осећали пријатно.

Коју књигу тренутно пишете?

Тренутно гледам једну велику колекцију цртежа које су радила деца у Терезину, нацистичком концентрационом логору у близини Прага,између 1942. и 1944. године. Посетила сам тамошњимузеј-библиотеку два пута и отићи ћу поново када се заврши семестар на универзитету овог пролећа. Волела бих да пишем о овим цртежима који ме фасцинирају.