Случај прошлост и тешкоће транзиционе правде

Суочавање са конфликтном прошлошћу је широм света један од својих теоријских утемељења нашло у концепту транзиционе правде. Овај концепт обухвата разне механизме помоћу којих државе и друштва треба да се суоче са прошлошћу и утврде ко је био жртва, ко починилац, а да затим исход тог суочавања уграде у културу постконфликтне државе. У механизме транзиционе правде спадају суђења, институционалне реформе, комисије за истину и помирење, лустрација, извињења итд.У идеалном случају, те механизме покреће и спроводи држава, на којој је и (морална) обавеза да призна евентуалну утврђену кривицу и преузме (моралну) одговорност.

Свим тим механизмима начелно се ништа не може приговорити. Али до које мере и са којим последицама су они паралелно оствариви? Узмимо суђења. Она јесу неопходна за савладавање прошлости и свакако да би било идеално и правично да све државе учествују у раскринкавању злочина почињених у њихово име.Реалност је, међутим, да ће се државе – као и сваки оптуженик – бранити свим средствима.

Примера ради, правни тим Србије, формиран после 5. октобра, и то свакако не од правника за које би се могло рећи да поричу одговорност Србије за ратове, пред Међународним кривичним судом (МКС) не само да је уложио велике напоре да Србију (успешно) одбрани од оптужбе за геноцид, већ је и у другом поступку против С. Милошевића пред Хашким трибуналом легалним путем издејствовао да се на делове транскрипата Врховног савета одбране тадашње СРЈ ставе заштитне мере. Индиректно је правни тим тиме помогао Милошевићу у његовој одбрани. А фактичка последица тога јесте да је захваљујући залагању постмилошевићевског система спречено изношење битних чињеница о рату, тиме вероватно отежано или бар одложено суочавање са оним што је Милошевићев режим радио. Исте или сличне кораке је предузимала и посттуђмановска Хрватска, помажући одбрану Анте Готовине пред Хашким трибуналом, а са циљем да се утврђивање истине о злочинима, а тиме и потенцијална штета за Хрватску умањи, а Готовина ослободи кривице.

Овакво поступање државе једни сматрају прагматичним, док заступници транзиционе правде то сматрају неморалним чином, јер држава тиме онемогућује откривање пуне истине о злочину у којем је у њено име учествовао претходни режим, а самим тим се избегава преузимање пуне одговорности за учињено. Са етичког аспекта, заступници транзиционе правде свакако јесу у праву. С друге стране, у свету (међународне) реалполитике је вероватноћа да ће државе без притиска узвикивати да су криве и обелодањивати све постојеће доказе у прилог томеравне су нули. И више од тога. Државама се на располагање стављају међународноправни инструменти, којима се потпуно откривање чињеница и улога државе у потенцијалним злочинима на легалан начин може избећи. А тиме и сузити простор за реконструкцију истине.

Отежавајуће је и то да између суочавања са прошлошћу, кажњавања криваца, трагања за истином и постизања правде не мора увек да стоји знак једнакости. Искуства других држава показују да уколико паралелно постоје комисије за истину, с једне стране, и суђења за ратне злочине, с друге, исход углавном јесте да комисије остају без важних података, јер реконструкцију истине најчешће могу постићи само укључивањем исказа (ин)директних учесника у злочинима. Ако се, међутим, ти учесници својим исказима пред комисијом излажу опасности да ће их у паралелном судском процесу чекати употреба тих исказа против њих самих, они сигурно неће оптерећивати сами себе зарад истине која је битна за цело друштво. Зато је за очекивати да ће људи о својој кривици говорити и добровољно доприносити разоткривању истине, само ако исказима себе неће изложити још строжим санкцијама. Примера ради, генерал Крстић,који је због помагања у геноциду у Сребреници осуђен на 35 година затвора, могао је да открије много више о тим догађањима и својим налогодавцима, којих је несумњиво било. Он би, међутим, вероватно само онда пристао да открије детаље, да му је понуђена амнестија или умањена казна. Тиме би,међутим, што је разумљиво, жртве сматрале да правда није задовољена. Овако, Крстић јесте добио одговарајућу казну и правда је донекле задовољена. Али се простор за откривање потпуне истине, улоге других починилаца и достизање што обухватније правде знатно сужава, а тиме и степен конфронтације друштва са учињеним злочинима умањује.

*Истраживач у Институту друштвених наука