Трка са високим препонама

Педагошки гледано, упутно је напајати се знањем и искуством с различитих извора, али када је реч о приступању ЕУ извор учења је само један: списак захтева саме уније. За оне који су раније полагали тај испит број задатака се мењао, а њихова тежина је увећавана, па је једина заједничка одлика свих успешних кандидата да су беспоговорно слушали своје строге испитиваче. Паметном је то довољна поука.

Талас големог одушевљења српских политичара због стицања статуса кандидата бациo је у засенак препреке ка том маратонском циљу. На предстојеће тешкоће болно нас подсећа Комитет за спољне послове Европског парламента који је почетком овог месеца поднео предлог резолуције о евроинтеграционом процесу Србије. У том документу помиње се потреба да се Србији отвори перспектива преговора о приступању, али само уколико се претходно прескоче многе, за наше поимање реформи, веома високе препоне. Мада већ дуго познати, услови су тешко спојиви с даљим постојањем лагодног социјалног амбијента који су у Србији за себе створили ,,добитници транзиције”. Стога је разумљиво што се код нас скоро ћутке прелази преко резолуције, мада је незаобилазна уколико се жели поштен одговор на питање шта можемо, на путу ка ЕУ, ,,да научимо од других”.

Од 61 тачке тог документа, у некима се одаје признање за до сада учињено али одмах потом следи и ,,отварање очију”, тако да овај папир неодољиво подсећа на већ пословичну, овога пута кржљаву шаргарепу и импресиван сноп штапова. Тужна је истина да је велика већина тих „васпитних мера” намењена нашем општем добру, јер треба да нас упристоји, мада неке од њих могу да буду и болне.

Илустрације ради, задржимо се детаљно на тачки девет тог документа. У њој се, да је скоро дословно цитирамо, подвлачи изузетна важност борбе против корупције и организованог криминала ради успостављања владавине права; поздравља се усвајање закона који се односе на сузбијање корупције, али се изражава забринутост што се они не примењују; извршној власти се замера због њеног све већег утицаја на независне институције и медије; истиче се, с тим у вези, да се у Србији већ три године не смањује индекс перцепције корупције као и да за борбу против корупције није довољна декларативна, већ искрена политичка воља; подвлачи се да испреплетени партијски и приватни интереси подржавају системску корупцију и позива се на подизање оптужби против корупцији склоних званичника, уз заштиту „дувача у пиштаљку”; указује се да корупција у здравственом сектору изазива посебну забринутост; захтева се да власти предузму мере поводом високе и системске корупције на које су указали Савет и Агенција за борбу против корупције, као и да се тим телима обезбеде потребни финансијски и административни ресурси за рад, те да антикоруптивна стратегија добије већу подршку врхова власти.

Остале тачке садрже услове у најширем могућем распону, од кажњавања јатака хашких оптуженика, укидања ,,паралелних структура” на Косову и решења проблема азиланата, преко обезбеђења истинске независности правосуђа и тужилаштва, који морају да претрпе „дубоке и широке реформе”, до кажњавања виновника бројних неправилности у приватизацији и јавним набавкама. Ту су, уз многе друге захтеве, још и попис јавних добара и спречавање њиховог отуђења; надзор над поштовањем закона о финансирању политичких активности и ефективно кажњавање прекршилаца; ревизија приватизације 24 компаније (Сартид, Југоремедија, Мобтел итд.); отклањање пропуста у заштити сведока; реформа јавних служби; онемогућавање политичких утицаја на запошљавање и напредовање итд.

Дакле, пут до циља је један. Јасно је обележен, па само од нас зависи да ли ћемо се и којом брзином њиме кретати.

*Редовни професор универзитета