Понекад се осећам као пекар

Ја сам медијима занимљив, али ретко ко ће се ухватити за новчаник и купити стрип, илуструје ситуацију код нас стрип-уметник Алекса Гајић, аутор изложбе „Епски хероји и град будућности“ у Француском институту, која ће трајати до 14. априла. Изложба је привукла велику пажњу, пре свега због визије футуристичког Београда која наводи људе да застану и која их, заправо, уводи у гaлерију. 

Слике футуристичког Београда Гајић је радио још давно за потребе стрипа, када се показало да то највише остаје у сећању публике. Зато је, каже, заиграо на ту карту и када је радио свој анимирани филм „Едит и ја“, гурајући што више препознатљиве зграде које је приказивао у футуристичком руху. И сада, када је организатор ове изложбе имао идеју да један део буде посвећен Београду будућности због његове кандидатуре за престоницу културе 2020, Гајић је урадио и неколико радова специјално за ову изложбу.

– Имао сам дилему да ли би футуристички Београд требало да има велико Ф, да буде мегалополис који личи на Токио или би требало да има атмосферу и препознатљивост данашњег Београда и на духовит начин уздигнут футуризам – присећа се Гајић својих првих радова на ову тему и додаје:

– Мени је много топлије и људскије било ово друго решење, мада је оно било теже јер је подразумевало доста фото-референци и праћења неких задатих облика и слика. Намерно сам бирао старије зграде уз које је избор футуристике још наглашенији.

Радећи за француске издаваче од 2000. године (најпознатији серијали су му „Бич божји“ за „Soleil“ и „Драко“ за „Quadrants”), имао је прилику да се увери да је, глобално, стрип тамо велика индустрија. На микроплану, међутим, каже он, то је гомила људи који воде усамљенички живот цртајући своје стрипове од јутра до сутра.

– Нема ту мистике, нема изгарања за инспирацијом, посезања за нечим како би се дошло до вишег стања и изнедрило револуционарно дело. Напротив, стрип-цртачи подсећају на службенике који ставе кравату сваког јутра, оду на посао и обаве своју норму. Једино је тамо све уздигнуто на један виши степен тако да осим самих стрипова у Француској постоји и цео дијапазон производа који га прате: луксузна издања галерија које се баве продавањем стрип-табли, фигурице које се праве по стрип-јунацима, постери, мајице, значке, привесци и све остало, што тамо има ко да купи. Ако има милион људи који ће купити неки стрип, онда сигурно међу њима постоји још пет хиљада оних који ће купити и пратеће производе. С обзиром на то да овде имамо хиљаду људи који ће купити стрип, онда имамо можда троје који ће купити мајицу или привезак, што је већ разлог да се то овде не производи – објашњава уметник.

Упркос томе што је стрип у Француској велика индустрија, он тамо дефинитивно има и статус уметности. Шта се десило у Србији, односно шта се није десило да би стрип добио статус уметности, честа је тема међу овдашњим „стрипаџијама“, каже наш саговорник, тврдећи да се, да ли због немања новца или слабе заступљености у медијима, у 90 одсто случајева стрип у Србији сматра јевтином забавом за децу.

Признаје да овде не би могао да опстане као стрип-уметник да не ради за Французе. Стрип у Србији заиста нема никакву могућност да буде наплаћен зато што су тиражи толико симболични да издавач никако не би могао да направи финансијску конструкцију да плати и сценаристу, и цртача, и штампу, и графичку припрему и да, при том, још и заради. Сматра, такође, да овде има доста људи који би могли да раде стрипове за Французе, али не желе зато што је то исцрпљујући посао.

– Првих пет до десет страна може да буде инспиративно, али свих 100 страна, тешко – признаје уметник. – То понављање уме човека да самеље. Нагласак у стрипу није на ликовном домету неког кадра него на ликовном домету стотину кадрова. Ликовност је у функцији приче. Нормално је да у неком 85. кадру упадате у рутину, тако да ја сам себе често доживљавам као пекара. Деси се ту и тамо неки кадар који самом својом садржином покаже да ће бити изузетан, али велика већина захтева само рутински цртеж, где стварно нема ни потребе ни простора да излетите са неком идејом.

Али управо то – идеја, лакоћа, инспирација, катарза јесте оно за чим Алекса Гајић жуди.

– Имао сам прилику 2006, када сам завршио серијал „Бич божји“, да направим малу авантуру са анимираним филмом и то је само био још један показатељ да желим нешто више од стрипа. Међутим, знате да је ситуација у филмској индустрији још тежа него у стрипу и да је јако тешко одржати се. Нисам успео и морао сам да се вратим на стрип – признаје, без намере да јадикује.

Чекајући нову прилику да направи неки искорак, за сада продаје своју вештину и оно што издавачи траже од њега, али мисли да подједнако може да пружи и у илустрацији, анимацији, дизајну, чак и у сликарству. За сада је један од аутора реалистичног стила коме у Француској добро иде, мада ни ту позицију не посматра ружичасто.

– Ја овде могу да имам статус мајстора. Чињеница је, међутим, да у Француској оваквих као што сам ја има на стотине и да сам ја један шрафчић. Они имају много већу публику и знају где је чије место – закључује Гајић.

Гордана Поповић