Појачаног зрачења није било

Професор др Радивоје Митровић, државни секретар Министарства просвете и науке, у чијој су надлежности Институт за нуклеарне науке „Винча” и Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (НОС), у разговору за „Политику” подсећа да се фебруару није десио никакав нуклеарни акцидент.

Да ли је руководство „Винче” на време обавестило Министарство просвете и науке да је нуклеарни материјал био поплављен?

Руководство „Винче”, тачније директор др Јован Недељковић, доставио је 15. марта 2012. године Министарству просвете и науке информацију о стању нуклеарног материјала у згради број 14. Института „Винча”, односно о пуцању водоводне цеви и изливању воде и плављењу просторије у којој се чува нуклеарни материјал. Служба за дозиметријска мерења „Винче” извршила је мерења јачине амбијенталног еквивалента дозе и активности узетих брисева из радне средине и тај извештај доставила УО Института и Агенцији за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије. Суштина је да никаквог нуклеарног акцидента није било. Реч је о пуцању застарелих водоводних цеви. Превентивно се тражи премештање наведеног нуклеарног материјала на адекватно место.

Да ли је то учинила и Агенција за заштиту од зрачења, имајући у виду да су у вашој надлежности „Винча” и НОС?

И Агенција за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије је обавестила Министарство просвете и науке о том догађају. Тим поводом сазвала је састанак и позвала, између осталих, и представника Министарства с циљем сагледавања конкретне ситуације и трајног решавања проблема.

Због чега је то тајено од јавности, што се и у Чернобиљу и у Фукушими показало погрешним?

Не верујем да се тајило од јавности. Просто, мислим да је то део наше свакодневне праксе и поступања. С друге стране, из информације коју је доставио директор Јован Недељковић може се уочити да у конкретном случају није реч о „нуклеарном акциденту”, да су дежурне и стручне службе „Винче” одмах санирале проблем. Стручњаци су рекли да појачаног зрачења уопште није било. Посебно је питање коме то треба неки нови Чернобиљ и Фукушима, па их призива. 

Какве ћете мере предузети да се нешто слично не понови?

Када је реч о нуклеарном материјалу, његовом складиштењу, одлагању или трајном измештању, сви надлежни морају на крајње одговоран и стручан начин решавати такве проблеме. Треба деловати и превентивно и системски, по прописаним правилима и процедурама, у складу с међународним стандардима у овој области. Да свако у оквиру своје надлежности професионално, стручно и одговорно ради свој посао. Ту мислим и на Институт „Винча”, на ЈП НОС, на Агенцију и на надлежна министарства. Наравно, мислим и на Владу Републике Србије, јер је чување и складиштење нуклеарног материјала (отпада) и обезбеђивање нуклеарних објеката од ширег националног, рекао бих државног значаја. Здравље, безбедност и заштита људи од штетног дејства зрачења јесу приоритети наше државе.   

Зар није била исхитрена одлука да се, поред „Винче” која је деценијама успешно надгледала кудикамо опасније нуклеарно складиште, оснује НОС? Ко је коме надређен (подређен) у овим питањима?

Проблем нуклеарне сигурности за сваку државу, па и Србију, јесте исувише важно и крупно питање да би се решавао на волунтаристички, аматерски начин. Због тога је држава давне 1948. основала Институт за нуклеарна истраживања у Винчи, који је током своје историје претрпео неколико организацијских трансформација, али је неговао и сачувао своју научну и стручну компетентност у области нуклеарних истраживања и нуклеарне сигурности, препознатљиву на највишем светском нивоу. Није мање важно да електронски и штампани медији професионално и стручно извештавају јавност и грађанство о могућим, насталим проблемима у овој области, да се волунтаристички не конструише некакав нуклеарни акцидент и шири лажна паника и узнемиреност код грађанства.

Станко Стојиљковић