Седам минута надахнућа

Јунаштво и старадање српског народа у Првом светском рату тема је говора Милоша Станковића којом је победио на овогодишњем такмичењу у беседништву студената Правног факултета. О томе је желео да говори још од прве године студија када је имао ватрено крштење на овој традиционалној манифестацији. Сада, међутим, има више и беседничког и животног искуства, посетио је Крф и тако из близа доживео историјске догађаје о којима је причао. Беседом се овај двадесетдвогодишњи Београђанин одужио и прадедовима, ратницима.

На претходна три учешћа на такмичењу бранио је идеју о Србији као монархији, говорио на теме "Уби ме прејака реч" и "Једном београдском булевару дао бих име", док је за четврти наступ Милош  одабрао слободну тему и то ону која је већ дуго привлачи његову пажњу.

– Победа је најлепши опроштај од такмичења, а и тема ми је најдража од свих до сада. Као ђак Дванаесте гимназије учествовао сам у дебатном клубу, а као студент наставио сам ту праксу. То је прилика да кажемо оно што нам лежи на срцу, а о чему се не говори довољно, прилика да укажемо на нешто што није добро, а не да се додворавамо публици. Зато су и теме углавном озбиљне – објашњава Милош и додаје да је наш јавни говор пун општих места и клишеа, "увијен у обланду". Сматра да би политичари требало да буду конкретнији и да следе логичан ток својих мисли, а не да покушавају по сваку цену да задобију поверење оних којима се обраћају. Професорима упућује замерку да су им предавања постала рутина. 

И поред тога што су припреме за такмичење трајале месец дана, најбољи наук било је гледање снимака и анализа претходних наступа.

– Ту се најбоље види да ли је гестикулација исправна, где треба повисити глас мада то произилази из саме беседе. На почетку се питамо "шта да причам седам минута", а на крају "па, зар само седам минута" – каже Милош уз напомену да беседник мора да доноси  емоцију, али и да влада собом.