Сјај дела руских класика

Руска књижевност ХХ века велика је књижевност, а нова сазнања то само потврђују. Упркос специфичним историјским околностима, она је афирмисала исте хуманистичке вредности које су биле карактеристичне за руску књижевност деветнаестог века. Дала је много аутора и дела, који су били значајни за културу ХХ века, и њен утицај ће несумњиво и даље расти.
У ове тврдње наших угледних преводилаца са руског језика, браће Душка и Зорислава Паунковића, наши читаоци могу се уверити читањем сабраних дела Нине Берберове, Гајта Газданова и, однедавно, Константина Вагинова, која је објавила београдска "Паидеја". Браћа Паунковић су не само одлични преводиоци већ и вредни истраживачи руске књижевне историје 20. века. Захваљујући њима, многи књижевни светови које и Руси однедавно откривају су и пред нашим поштоваоцима руске литературе.

Нина Берберова, Гајто Газданов, Константин Вагинов… Чиме се Душко и Зорислав Паунковић руководе у избору аутора?

– У нашем раду увек смо се оријентисали на значајне ауторе који код нас нису били присутни и довољно познати и за које је постојала опасност да их упознамо са великим закашњењем. Наше преводилачко и стручно деловање на пољу русистике поклопило се с великим променама у руској књижевности које су настале када је током перестројке држава престала да се меша у ову област. Тада је почела да се успоставља једна другачија слика руске књижевности, с великим бројем нових имена... Ми смо настојали да пратимо тај процес. Бирали смо репрезентативне ауторе за које смо сматрали да доносе нешто ново у руску књижевност. Исто тако, нисмо ишли за тим да академски испуњавамо празнине у историји књижевности, већ смо се одлучивали за писце који и данас врше утицај.

Напокон, радило се о ауторима за које смо веровали да ће се свидети нашој публици, речи су Душка Паунковића док Зорислав објашњава чиме се одликује Вагинов, чија Сабрана дела сада можемо и ми да читамо:

– Константин Вагинов се сматра последњим великим писцем петербуршког периода књижевне историје. Он је истовремено велики песник и велики прозни писац; у његовом делу су успешно усклађене тековине авангардне и класичне књижевности. За њега је Октобарска револуција била преломни догађај. У својој прози он показује шта се у новим околностима, насталим после револуције, догодило са комплексом хуманистичких идеја које су руску културу и књижевност учиниле великим. Из романа у роман његови јунаци, чији су прототипови истакнуте личности руске културе, доживљавају све већу деградацију. Али револуција се код њега не схвата као политички, већ пре као културолошки, па чак и метафизички феномен, што је очигледније у његовој поезији. И као песник и као прозни писац он је изузетно оригиналан, по некима чак јединствен у светској књижевности.

Браћа Паунковић кажу да се писци које преводе и у Русији прихватају са закашњењем. Зато је неизбежно питати како се некада на њих гледало, а како сада?

– Они су увек били цењени у уској, књижевној средини. Берберова је неочекивано средином осамдесетих година прошлог века доживела светски успех после објављивања њених прича на француском језику. Још раније, седамдесетих година, њени мемоари "Курзив је мој" били су бестселер на Западу. У својим касним годинама она је стигла да посети нову Русију. Она и Газданов били су емигранти, и обоје су, уз Набокова, важили за најталентованије младе писце у емиграцији. Газданова су у Русији почели да откривају деведесетих година прошлог века, и од тада његов углед стално расте. Вагинов је још за живота имао висок статус, који није могао да се озваничи због политичких прилика. Када је шездесетих година поново откривен, постао је култни писац и суштински је утицао на незваничну књижевност, а његов утицај се наставља и данас. Сви ови писци сматрају се класицима у Русији (свима су објављена сабрана дела), а уживају углед и у иностранству, објашњавају нам Душко и Зорислав Паунковић, док њихов одговор већ тражи ново питање:

"Да ли је руска књижевна историја најживља и најразноврснија од свих светских?"

– Руска књижевност ХХ века развијала се у неколико засебних токова, који су крајем века обједињени у јединствену руску књижевност. Сваки од ових засебних токова – емигрантска, званична и незванична књижевност – имао је своја достигнућа. Истовремено са обједињавањем руске књижевности, у току је и преиспитивање хијерархије вредности у њој. С обзиром на то да више нема ограничења за изучавање књижевне грађе (осим оних условљених ауторском вољом и ауторским правом) врше се обимна истраживања како би се успоставила потпуна слика руске књижевности ХХ века. У области студија о књижевности у последњих двадесет година било је много значајних открића и публикација.

Које писце ће нам овај братски тандем још представити?