Мерошина за два аршина

Ниш – Кад год се саопште подаци о сиромаштву у некој средини уследи брига о људима који у њој живе. Да ли, међутим, после обелодањивања статистичких података о просеку зарада у Србији, треба бринути о становницима општине Мерошина? Јер, на примеру општине Мерошина, петнаестак километара од Ниша, ружни и тужни статистички подаци показали су се ових дана и парадоксалним.

После много година Мерошина је пре пола деценије успела да се извуче из круга најнеразвијенијих општина у Србији. А крајем марта 2012. године ова комуна у богатом Добричу, између богатих долина Јужне Мораве и Топлице и падина Малог Јастрепца, потпуно неочекивано и на опште изненађење нашла се на зачељу по просеку зарада запослених... Како је саопштено, најнижи просек у држави Србији управо је у општини Мерошина и износи само 19.706 динара по запосленом. У односу на просек зарада у Србији, који је званично 40.003 динара, то је дупло мање, а ако се упореди са општином Лајковац, где је просек примања највећи – 75.000, и скоро два пута већи од републичког, овај статистички просек у Мерошини износи једва четвртину.

Да ли је, међутим, баш тако?

Челници мерошинске општине уопште се не буне због „фењера”, који им је прикачен. Кажу да знају да је то непрецизна статистика, и да, просто, није тако. Размишљају само о једном – да још више повећају ионако, како на сваком кораку тврде, добар стандард становника на свом подручју, што, иако је у току предизборна кампања, уопште нема везе са предстојећим мајским изборима. Успут причају да су за тако мали и, рекло би се мизеран општински просек, узете зараде око 800 запослених у привредним колективима, и још толико у органима општине, здравству, полицији, образовању и нешто мало у банкама и пошти.

– Заборавља се, посебно се истиче, да из саме Мерошине и села у општини, више од 600 људи ради у Нишу, где су зараде далеко веће. Е, они, односно њихове зараде, уопште нису разматране. А запослени у Нишу ипак су становници мерошинске општине – објашњавају челни људи у Мерошини.

На другој страни, када говоре о „намерама да и даље раде на повећању ионако доброг стандарда становника”, општински челници наводе да је стандард заиста висок и „да је статистика, као и увек, заборавила пољопривреду”. Никада се, па ни сада, кажу, статистички нису обрађивали приходи са богатих поља и воћњака. И при томе истичу да је мерошинска општина надалеко позната, одавно и ван Србије, по јединственој и широм Европе траженој Облачинској вишњи. Засади ове високородне и квалитетне сорте вишње налазе се на више од 2.000 хектара. А право богатство су и шљивици на више од 550 хектара.

Рано поврће, по којем је Добрич такође веома познат, посебна је прича. Челници Мерошине наводе драстичан пример „огромног промашаја” када је реч о пољопривредној производњи у њиховој општини. Само у два мерошинска села, Батушинцу и Балајнцу, налази се више од 1.000 великих пластеника, из којих тоне раног поврћа свакодневно одлазе за Ниш, Београд, Нови Сад и све републике бивше СФРЈ, неретко и на пробирљиво европско тржиште.

Када би зараде оних неколико стотина запослених у Нишу, као и приходи са плантажа вишње, из шљивика и пластеника били узети у обзир, тек онда би, тврди се, Мерошина реално и истинито била сагледана. И могла би да се такмичи са просеком Србије, можда и са Лајковцем...

Али, статистика, којој се верује и због које је Мерошина понела „фењер”, већ је све рекла.