Брега и Чола

Док је овде у Француској у току председничка кампања са Николом Саркозијем (УМП) и Франсоа Оландеом (ПС) као водећим такмацима (представник екстремне деснице Марин л’Пен је трећа), често се присетим Тита и његове ,,Југе”. Можда то и није чудно. Јер, овог 3. априла навршавају се 24 године откако живим у граду на Сени и од када сам напустио земљу која је била федерална и цела;земљу на чијем простору је сад шест независних држава. Са ,,хиљаду-тисућа” амбасада широм света. Ако ништа друго, нема више оног: ,,Живиш с мојих леђа”. ,,Ја те издржавам”. Или: ,,Сјаши ми са грбаче”. Сад, ето, сва(т)ко има свој новчаник, буђелар, лисницу. Нема више издвајања за Фонд за неразвијена подручја. Нема више ни оног: ,,Словенија издржава сиромашни југ”. А ни ,,отперјаше девизе од туристичке сезоне на Јадрану у државну касу федерације”. Све се променило за триста шездесет степени. Само нас још увек верно прати Титов оштри поглед.

Што се писца ових редова тиче, њега је првих париских година неуморно и зачуђујуће прогањала Брозова сенка. У тој мери да сам почео чак писати роман о Титу под радним насловом ,,Човек са Ванге”. Онда ми је одједном понестало ,,бензина” и рекао сам – стоп. Није ми се ишло по ,,бензин” на ,,бензинску станицу”. И није само да су ме Титов и Кардељев ,,самоуправни социјализам” подуго прогањали по ћошковима Париза. Врзмало ми се још нешто у глави. Види, сад: рођен сам у Београду, основну, гимназију и факултет завршио у Сарајеву. А сад, двадесет и четири године живим у Паризу. Зашто нисам остао у Београду? Зато што као беба нисам могао да одлучујем. Чак и да сам био у добу кад сам кадар да ,,размишљам” родитељи ме не би ништа питали. Узели су ме у наручје и – однели у Сарајево. Толико је времена протутњало али им још увек приговарам зашто ме, кад су ме већ тако ,,тумбали”, нису однели у – госпарски Дубровник? Тако бих знао зашто су ме тумбали! Е, то би за мене била права солуција. Ем те одмах ставе у бившу ,,дубровачку републику”, ем гледаш красно Јадранско море и удишеш опојне мирисе медитеранског растиња.

А у Сарајеву? Сарајеву је ових дана ,,на ноге” дошао рођени Сарајлија Горан Бреговић, са својим ,,Оркестром за свадбе и сахране”. У сарајевској ,,Зетри” његовом урнебесном рођенданском концерту (рођен је 22. марта 1950) присуствовало је више од десет хиљада људи. ,,Ово заиста није био концерт”, изјавио је након концерта мој другар из детињства из башчаршијске улице Милоша Обилића, Горан Бреговић. ,,Није био концерт, јер био сам ’код куће’”. Придружио му се још један рођени Сарајлија – Здравко Чолић (рођен 30. мајa 1951). Слетео је ,,Чола” на сарајевски аеродром у приватном авиону којим је сутрадан заједно са Брегом одлепршао ка Београду. И некрунисани ,,краљ попа” с ,,екс-Ју простора” је за своју сарајевску рају отпевао неколико својих нумера. Да је неким случајем Бреговићево ,,Бијело дугме” с фронтменом храпавог гласа Жељком Бебеком, певало на савршеном енглеском била би то засигурно једна од двадесет најбољих рок-група на свету. А шта тек рећи за Здравка Чолића: да је он певао на перфектном енглеском? Где би он био у светским размерама?

На сарајевском концерту десила се – ,,Југа”. Диско-див загребачки ,,Југотон”, сарајевски ,,Дискотон”, београдски РТБ, опет су били раме уз раме. Дискографске куће за које су Бреговићево ,,Бијело дугме” и ,,Чола” својевремено снимали албуме. ,,Брега” и ,,Чола” прослављени изданци познате ,,сарајевске поп школе”. И ,,сарајевске раје” која између себе говори на шатровачком : ,,Стипу ме, гатибо” (Пусти ме богати).

*Новинар, Париз