Кина квари Обамину математику

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Председник Барак Обама је званично потврдио да заоштравање санкција према Ирану неће изазвати поремећаје на светском тржишту нафте, па дакле ни скок цена. Тиме је испуњена важна формалност у процесу примене закона о додатном притиску на Техеран, донетом још у децембру, а који у потпуности ступа на снагу 28. јуна.

Обамина математика – као уосталом и нови режим санкција – сложена је формула, са доста варијабли, али и неколико непознатих чинилаца.

Основни циљ је да се преполови ирански извоз нафте, који сада износи око два милиона барела дневно (2,8 одсто светског промета), и да, суочен са великом економском штетом, ирански режим у преговорима који почињу средином овог месеца прихвати стриктна ограничења и детаљан надзор свог нуклеарног програма, чија је сврха, из перспективе Вашингтона и његових савезника, нуклеарно оружје.

Технички, нове санкције предвиђају казне за све земље које послују са иранском централном банком, преко које се сервисира нафтни извоз. Они који то не прихвате биће суочени са избором: пословање са Ираном или са Америком.

Деликатност ово решења је међутим у томе што САД не увозе ни барел иранске нафте и што практично кажњавање Ирана треба да спроведу сви други, међу којима је и неколико значајних савезника Америке. За неке од њих су предвиђена (и већ одобрена) изузећа, јер су прихватили да смање удео иранске нафте у својим енергетским билансима: реч је о 10 земаља ЕУ и Јапану.

У току је убеђивање да нешто слично учине и остали, попут Турске,  значајне иранске муштерије, која је у петак наговестила да ће се томе повиновати и од суседа куповати за око 20 одсто мање нафте него досад.

Притисак да поступи слично врши се и на Јужну Кореју. Засад најтврђи орах у овом погледу јесте Индија, која је недавно постигла за себе веома повољан договор, по којем ће половину иранске нафте плаћати у својој валути, рупијама, а другу трампити за своју машинерију која је потребна иранској индустрији.

У Обаминој рачуници се наводи да ће оно што светском тржишту нафте буде ускраћено из Ирана, надокнадити повећана производња водећих чланица ОПЕК-а, пре свега Саудијске Арабије, највећег појединачног извозника, која за овако нешто има довољно резервних капацитета.

Саудијска Арабија је од октобра своја испумпавања повећала за 600.000 барела дневно, а са другим чланицама ОПЕК-а има могућности да производњу по потреби повећа и на 2,7 милиона барела дневно. То би била брана поскупљењу већ прескупе нафте, што је кочница за свачију економију, а пре свега европску која је ове године у благој рецесији.

Ирански извоз је прошлог месеца, према процени швајцарске фирме „Петро лоџистикс”, опао за 300.000 барела дневно. Ако би му извоз опао још за 200.000 барела, то би значило око 50 милијарди долара мање проходе, што је већ значајан притисак на његову већ заљуљану економију.

Обамина стратегија је иначе резултат више принуда и околности да је између чекића и наковња: ако заоштравање санкција изазове скок цена нафте, то ће утицати на успоравање и америчке економије, што му смањује шансе за освајање другог председничког мандата на изборима у новембру. Са друге стране, потенцијални републикански изазивачи га оптужују да је „мек” према Ирану, на штету националних интереса Америке и да не води довољно рачуна о угроженој безбедности главног пријатеља и савезника на Блиском истоку, Израела.

Све ове калкулације засад квари Кина, која је прошле суботе одбацила Обамин план, с образложењем да Вашингтон нема право да унилатерално кажњава друге нације. Кина је један од главних купаца иранске нафте, мада је у фебруару смањила своје куповине, наводно због спора око цене.

Русија, која се са Кином у последње време често удружује да у Савету безбедности блокира неке потезе Америке према трећим земљама (последњих недеља према Сирији), у овом заплету је веома заинтересовани посматрач. С добрим разлогом, јер је „ирански фактор” глобалну цене нафте већ гурнуо увис између пет и 15 долара по барелу, што у касу руске нафтне индустрије гура додатних између 35 милиона и 105 милиона долара дневно.

Ако се ирански извоз додатно смањи, Русија је прва резерва за европску индустрију, јер у односу на ОПЕК има важну предност: нафтоводе који воде директно до потрошача.

Милан Мишић