Баба, не „бери бригу”

На вест да са непуне 22 године почињем да пишем за „Политику” моји родитељи нису реаговали честиткама. Тог лета 2004. године они су имали само једну бригу: „Никада нећеш завршити факултет!” и саветовали: „Слободно кажи ако ти шаљемо недовољно пара”. Узалуд сам их у дугим телефонским разговорима на релацији Београд – Куршумлија убеђивала да безразложно брину, да нећу запоставити студије, да моја најновија одлука није хир и да нема никакве везе с новцем. Оглас који је два месеца раније окачен у ходнику Факултета политичких наука моји родитељи су гледали као главни узрок жустрих породичних свађа, а ја као шансу коју не смем да пропустим. Јер, сматрала сам да ми диплома, без искуства у редакцији, неће сутрадан много помоћи у тражењу посла.

Још неколико пута за време мог троипогодишњег боравка у редакцији, мајка ме је питала јесам ли то „баталила књигу”, баба је бринула да ли ћу „памет да поштетим од секирације”, а покојног деду је занимало „идем ли често по терену”. Родитељи су се смирили тек кад сам им показала диплому, а баба и дан-данас не налази смирај, иако јој кажем дa не „бере бригу”, јер је то посао као и сваки други и да не постоји ниједно занимање које није стресно.

Мени је од свих радних задатака за ово мало година стажа најтеже пао овај у коме, први пут, пишем у првом лицу, одговарајући на питање шта ми значи „Политика”. Лакше ми је било и када ме је извређао један министар, када ми је недавно саговорник из света бизниса, зато што сам се „јуче испилила”, одбрусио да сам „балавица која се на њему учи новинарству”, када су ми разни претили тужбама... Јер, седaмнаестоспратница у Македонској улици није само моје радно место, већ и моја школа новинарства. Та зграда је најчешћи предмет мојих разговора, повод за трач партију са другарицом или колегама, место на коме сам неколико пута и плакала, али се много више смејала. У лифту сам сретала велика новинарска имена, срамежљиво их поздрављала, а сутрадан у новинама могла да се „углавим” у ступцу до њиховог текста.

Једина привилегија због тога што сам данас најмлађи запослени новинар „Политике” јесте што ме и са 25 година колеге у редакцији ословљавају са „мала” или „девојчице”. Редакција није породица, па да се у њој најмлађи чланови, по неписаном правилу, размазе и да им се највише удовољава. Тадашњи уредник Београдске хронике Драган Влаховић тако ме је својевремено послао у Гроцку да направим разговор са Ђорђем Фаркашем, угледним израелским бизнисменом, који гаји нојеве. Заказано време разговора било је 10 сати. Место није речено. Рачунајући да је то познати локални предузетник, у редакцији смо сматрали да ћу га тамо лако наћи. На моју несрећу, сутрадан су општинари само одмахивали главама, Грочани у пошти се крстили на помен да неко од њих гаји ове ретке птице, а у библиотеци порицали да је Фаркаш њихов члан. Баке које су на пијаци продавале јаја псовале су све по списку уреднику који ме је послао. У редакцију сам се вратила без саговорника, али сам написала причу о необичној потрази за узгајивачем нојева у приградској општини. Ђорђе Фаркаш се сутрадан сам јавио телефоном. Испоставило се да је дошло до „рупе” у комуникацији, да у Гроцкој хоће да гради спортско-рекреативни центар, а да нојеве гаји у Зрењанину. Љуска нојевог јајета које ми је тада поклонио саговорник и данас ме подсећа на прашину коју сам подигла узалуд јурцајући грочанским улицама.

А лекцију о одговорности коју сам на себе преузела кад сам на леђа ставила традицију листа старијег од једног века још на почетку каријере научила сам приликом сусрета „очи у очи” са једним од тридесетак вукова у Београдском зоолошком врту – Вуком Бојовићем. Пола сата кашњења на заказани разговор за мог саговорника био је повод да ми очита буквицу како с обзиром на кућу коју представљам не би смела тако да се понашам. После тог разговора, још црвена од стида, запитала сам се да ли ме је директор „Врта добре наде” и сачекао баш због тога што сам се најавила као новинар „Политике”. Да се моја редакција другачије звала, вероватно би после академских 15 минута у канцеларији Вука Бојовића затекла само празну столицу.