Имати и умети

Стара народна истина, поготово као савет за сиромашнији свет, да је боље умети него имати, потврдила се и на примеру наших сирева. Белих – па на кришке. Имамо их, правимо у разним и специфичним варијететима – „хомољски”, „сјенички”, „златарски”, „златиборски”, „милешевски”… али не умемо да од њих направимо и извозни производ. Да не кажемо – бренд.

Не можемо се похвалити хиљадугодишњом традицијом коју у производњи има „гауда”, али ни тај хендикеп не би био пресудан да није наше пословичне неорганизованости. Проблем није ни толико у чињеници да не можемо да стандардизујемо производњу, јер и из исте млекаре ретко када изађе исти сир, већ у чињеници да Европа од нас тражи и очекује да поштујемо најелементарнија правила.

А прво и основно је да се млеко, као основна сировина, контролише на исти начин на који то и ЕУ чини. На сву срећу, кад је реч о млеку нисмо се правили много „паметни”, нити инсистирали на некаквим специфичностима. Преписали смо правила која важе у ЕУ. Да ли их се и колико стриктно придржавамо, познајући сву нашу комоцију и аљкавост, ствар је надлежних, али суштина је у нечему што би могло колико сутра да се измени и Србија нађе на мапи земаља извозница сира. Да формира независну лабораторију за контролу млека.

Да не буде забуне, у Србији постоје 23 лабораторије које се свакодневно баве контролом квалитета и здравственом исправношћу млека. Оне не могу да ураде довољан број анализа, услуге су им веома скупе, а њихов „печат” ЕУ не признаје због, како би се рекло, сукоба интереса. Мора, дакле, да то буде потпуно независна лабораторија. Државна, приватна, свеједно, али независна са овлашћењем и контролом ЕУ.

Да наша невоља буде већа, такве независне лабораторије имају све земље у нашем суседству, па тако она у Крижевцима у Хрватској контролише млеко Суботичке млекаре, јер та фирма извози своје производе. И ту услугу, дабоме, добро плаћа.

Неко ће упитати чему ова прича. Немамо ли много већих проблема и тема од, ето, неке лабораторије о контроли млека и извозу сира. Имамо. Несумњиво. Али, враћајући се дилеми с почетка приче, имати и умети, умесно је и питање – да ли нам и за овакве, готово безазлене ствари, попут контроле квалитета млека иза које може да крене производња, па и извоз, треба ЕУ и њени притисци да нешто урадимо у своју и корист људи који би се озбиљније бавили сточарством и производњом сира.

Европска унија инсистира на стандардима који су нама, оваквима какви јесмо, готово измотанција. Сетимо се оне готово анегдотске дилеме о степену закривљености краставаца. Многи и у таквим детаљима виде намеру „старе даме” да потенцијалним дођошима на њено тржиште максимално загорча живот и отера их од себе.

Нека је и тако, али у огромној већини тих правила стоји брига за своје грађане и њихово здравље. Да је роба, а поготово храна, коју купују безбедна, исправна и да њихова држава, односно Унија, бди над њима и њиховим залогајима. Па што и ми, који једемо бели сир, макар као мезе, купљен на некој тезги неке пијаце, не бисмо били подједнако спокојни као Европљани. Али, то треба и умети.