Imati i umeti

Stara narodna istina, pogotovo kao savet za siromašniji svet, da je bolje umeti nego imati, potvrdila se i na primeru naših sireva. Belih – pa na kriške. Imamo ih, pravimo u raznim i specifičnim varijetetima – „homoljski”, „sjenički”, „zlatarski”, „zlatiborski”, „mileševski”… ali ne umemo da od njih napravimo i izvozni proizvod. Da ne kažemo – brend.

Ne možemo se pohvaliti hiljadugodišnjom tradicijom koju u proizvodnji ima „gauda”, ali ni taj hendikep ne bi bio presudan da nije naše poslovične neorganizovanosti. Problem nije ni toliko u činjenici da ne možemo da standardizujemo proizvodnju, jer i iz iste mlekare retko kada izađe isti sir, već u činjenici da Evropa od nas traži i očekuje da poštujemo najelementarnija pravila.

A prvo i osnovno je da se mleko, kao osnovna sirovina, kontroliše na isti način na koji to i EU čini. Na svu sreću, kad je reč o mleku nismo se pravili mnogo „pametni”, niti insistirali na nekakvim specifičnostima. Prepisali smo pravila koja važe u EU. Da li ih se i koliko striktno pridržavamo, poznajući svu našu komociju i aljkavost, stvar je nadležnih, ali suština je u nečemu što bi moglo koliko sutra da se izmeni i Srbija nađe na mapi zemalja izvoznica sira. Da formira nezavisnu laboratoriju za kontrolu mleka.

Da ne bude zabune, u Srbiji postoje 23 laboratorije koje se svakodnevno bave kontrolom kvaliteta i zdravstvenom ispravnošću mleka. One ne mogu da urade dovoljan broj analiza, usluge su im veoma skupe, a njihov „pečat” EU ne priznaje zbog, kako bi se reklo, sukoba interesa. Mora, dakle, da to bude potpuno nezavisna laboratorija. Državna, privatna, svejedno, ali nezavisna sa ovlašćenjem i kontrolom EU.

Da naša nevolja bude veća, takve nezavisne laboratorije imaju sve zemlje u našem susedstvu, pa tako ona u Križevcima u Hrvatskoj kontroliše mleko Subotičke mlekare, jer ta firma izvozi svoje proizvode. I tu uslugu, dabome, dobro plaća.

Neko će upitati čemu ova priča. Nemamo li mnogo većih problema i tema od, eto, neke laboratorije o kontroli mleka i izvozu sira. Imamo. Nesumnjivo. Ali, vraćajući se dilemi s početka priče, imati i umeti, umesno je i pitanje – da li nam i za ovakve, gotovo bezazlene stvari, poput kontrole kvaliteta mleka iza koje može da krene proizvodnja, pa i izvoz, treba EU i njeni pritisci da nešto uradimo u svoju i korist ljudi koji bi se ozbiljnije bavili stočarstvom i proizvodnjom sira.

Evropska unija insistira na standardima koji su nama, ovakvima kakvi jesmo, gotovo izmotancija. Setimo se one gotovo anegdotske dileme o stepenu zakrivljenosti krastavaca. Mnogi i u takvim detaljima vide nameru „stare dame” da potencijalnim dođošima na njeno tržište maksimalno zagorča život i otera ih od sebe.

Neka je i tako, ali u ogromnoj većini tih pravila stoji briga za svoje građane i njihovo zdravlje. Da je roba, a pogotovo hrana, koju kupuju bezbedna, ispravna i da njihova država, odnosno Unija, bdi nad njima i njihovim zalogajima. Pa što i mi, koji jedemo beli sir, makar kao meze, kupljen na nekoj tezgi neke pijace, ne bismo bili podjednako spokojni kao Evropljani. Ali, to treba i umeti.