О орловима и кокошкама

На 9. београдском фестивалу игре, као што смо већ писали, у три града (Нови Сад, Београд и Зрењанин), представиће се репрезентативна трупа Џејкоби&Пронк (Њујорк–Амстердам). Вечерас ће бити на сцени Народног позоришта, а међу њима је и играч, кореограф и педагог лепе интернационалне каријере Лео Мујић, слободни уметник, рођени Београђанин који данас живи на много адреса. Игра га је одвела у разне правце, а вечерас, ево, и у Народно позориште где га очекује неколико „улога”: двоструког кореографа, играча у једној од својих кореографија и лауреата фестивалске награде „Vip позива”, која ће му бити уручена на позорници београдског театра, а намењена је нашим уметницима који живе и раде у свету.Кад економска криза „затресе” свет, култура је обично једна од њених првих жртава. Како је вама слободним уметницима који сте на разним меридијанима?

Култура је украс сваког друштва које добро функционише. Зато је, рецимо, има толико много у Немачкој а знато мање у Авганистану, док смо ми негде између те две тачке. Криза се, додуше, види свуда, хонорари су нижи, пала је цена рада а и посла је мање. Ја то, срећом, не осећам превише зато што радим сва своја три посла у овој уметности, и то у доста земаља. Са овом трупом сам недавно био у Холандији, затим сам у Београду урадио кореографију за „Сонете”, по Шекспиру, после су ме чекали послови у Будимпешти, кад овај фестивал прође ја ћу мало бити у Швајцарској, па месец дана, као педагог, у Јапану, а повратак у Европу доноси ми нове послове у загребачком ХНК, на лето је Америка... Мене криза, ипак, није „покосила”.

Памтимо да сте још као млад у овом послу изјавили „Волим да сарађујем са онима који знају више од мене”. Да ли и данас исто кажете?

Наравно, у животу се треба окружити орловима а не кокошкама (смеје се). Дакле, бољима од себе јер је то једна од најважнијих ствари за сопствени напредак. Човек мора да учи док је жив. Оно што мене све време држи у овом послу је она проклета лепота да се увек може боље. Почетак знања је сазнати да нешто не знаш. То је мени као некаква најбоља дијагноза, као када човек има здравствене проблеме и прихвати ту чињеницу о болести и почне да се лечи.

Учили сте од многих старијих и већих из света игре. Ко је од њих извршио на Вас најјачи утицај?

Пре свих то је Вилијем Форсајт. Зато што се бави покретом и емоцијом која проистиче из покрета. Он је до савршенства развио технологију игре, надградио класични балет, освестио, подсетио на форме и тачке у простору класичног балета и све продубио и отишао даље у целом систему. То више није техника, како се обично каже, већ ја то зовем Форсајтова технологија.

Београдска публика вечерас ће видети Ваша два нова дела – „Импала” и „Дух”. Можете ли нам представити Ваше насловне „јунаке”?

Моја „Импала” је она антилопа која се дивно креће. За овај кратки соло инспирисао сам се покретом који сам открио у природи. Та кореографија недавно је премијерно изведена на фестивалу у Амстердаму. „Дух” је нешто старији – први пут је приказан у новембру у Њу Орлеансу. Реч је о ономе што нам се враћа, што је иза; овде кроз минијатуру која изучава сан. У том сну се пролази кроз неколико ствари: он има своју катарзу, свој проблем и решење. Ово је први пројекат са којим ушао у салу са готовим либретом и музиком. Њу сам радио са композиторком која о томе знатно више зна од мене.

Како је дошло до ове лепе сарадње са изузетном трупом Џејкоби&Пронк, која изводи дела еминентних кореографа?

Они су ми понудили да урадим нешто за њих, што ја, наравно, нисам одбио пошто су то играчи врхунске класе, великог знања и високе радне етике. Нема уметности без талента, али иза свега мора да стоји и огроман рад, који карактерише ове уметнике.

Шта кажете о награди „Vip позива”, коју ћете вечерас примити у Народном позоришту, и о Београдском фестивалу на којем се све ово догађа?

Та награда је подстрек и за друге уметнике из нашег света игре и верујем да ће допринети тој лепој замисли. За фестивал не знам шта бих друго могао рећи него да је ужасно јак и да би могао бити понос сваког града.

М. Шеховић