Ево „лети” тесар са небеса

Чачак – Василије Радојичић је прошле године на Златибору пао с крова, али то неће бити и последњи пут да се узвере на врх куће. – Опет ћу да се пењем. Ево, сад имам понуду да радим у Русији, само се бојим да ми тамо не испадне кук, а ко зна да ли они умеју да га наместе – каже Радојичић за „Политику“.

Човек који је целог живота био тесар броји пензионерске дане у чачанском насељу Кулиновачко поље, и вида ране од најновијег приземљења „с небеса”. С кровова је, вели, падао тачно шест пута и сећа се сваког свог лета. – Први пут пао сам у Јежевици са три метра висине и повредио колено десне ноге. Било је помрзло, нога се омакла. Другог пута слетео сам у Заблаћу, такође са три метра, и угануо леву руку. Трећи пад догодио се на Топаловом брду, исто са три метра, тада сам повредио пети пршљен.

Успомене на четврти пад донео је са Црног мора. – Радили смо на градилишту у Сочију и главачке сам слетео на бетон са рогова високих 3,5 метра. Расекао сам главу, повредио четврти, пети, шести и седми пршљен, десну ногу у колену и леву руку. Провео сам 45 дана у гипсу, тамо у Русији, и још 16 месеци на боловању, код куће.

У позну јесен 2009. године отишао је у пензију са 40 година и 25 дана радног стажа, али и наставио да кроји и склапа кровове. И да пада. – Пети пут пао сам 2010. године у Бањалучкој улици у Чачку, са четири метра висине на бетон. Падао сам заједно са моторком, она је одлетела на једну а ја на другу страну, тада сам повредио кукове. Шести пад уследио је прошле године на Златибору, са скеле високе четири метра. После тога, 10. новембра, морао сам да оперишем десни кук, али је доктор Миле Милошевић рекао да ћу се брзо опоравити.

Летећи Василије, обновљен и оран за пењање на нови кров, ниједном се није пожалио да му је хлеб био горак. О свом опасном, а често потцењеном занату, приповеда са надахнућем: – У Русији смо покривали један магацин од 102 метра са 12, и сви рогови били су од пресоване буковине. Није смео да остане траг никаквог чекића или ударца, морали смо све рукама да саставимо, и остала је да се види само веома танка линија на месту где се спајају рогови.

У посао на Златибору, прошле јесени, ушао је за надницу од 30 евра али је газда, видевши Василија како својски ради, сам одлучио да подигне на 35. Највећи вишак, међутим, Радојичић је добио далеке 1974. године кад се, као тесар београдске „Мостоградње“, добровољно јавио да пређе амбис на једној нози. – Завршавали смо мост преко Дунава код Бешке и остало је још 12 метара између два лука да би се саставио. На тој висини, 44 метра изнад реке, поставили смо једну металну решетку, широку 15 центиметара, и тако сам са београдске стране прешао на новосадску, узео један мерни инструмент који нам је био потребан, и вратио се. Ниједном нисам погледао у воду, али се нисам ни плашио. Директор ми је, за награду, дао целу моју режијску плату, која је тада износила 328.000 динара.

Радни век почео је 1969. године у „Монтажном предузећу Сарајево“, наставио у „Секцији за путеве“ из Гуче и већ годину касније прешао у „Мостоградњу“. После завршетка моста код Бешке постао је радник чачанске „Хидроградње“ одакле је 1993. отишао у предузеће „Ратко Митровић“, такође у свом граду. Као део тог колектива радио је десет година у Сочију, а затим још годину и по у другом руском граду, Перму, у Уралској области .– Падао сам, али сам се некако дочекивао, вадио и стално враћао. Зато сам од колега добио надимак Ђаво.

Гвозден Оташевић