Истраге уместо парада

"Не плачите за мртвијем нити га жалите;
него плачите за онијем који одлази, јер се
неће више вратити нити ће видјети своје постојбине".

Цитатом из Књиге пророка Јеремије, група независних истражитеља, који су шест месеци анализирали политичке и војне димензије прошлогодишње операције Израела у Либану, послала је поруку чији ехо прети политичкој будућности премијера Ехуда Олмерта и, после рата у Либану, отвара битку за Израел.

Независна владина комисијa бившег судије др Елијаху Винограда дошла је до закључка да су премијер, министар одбране и начелник Генералштаба најодговорнији за "озбиљне промашаје" и "некомпетентну" припрему и руковођење првих пет дана рата.

Библијске речи ту су да нагнају на размишљање све оне који живе са илузијом непобедивости, олако се, неуко и без плана ослањајући на силу. На жалост, поново се показује да свет насељавају политичари неспремни да уче из историје. Израелски премијер и амерички потпредседник припадају тој категорији.

Олмерт сада сву одговорност сваљује на армију. Одбацује позив шефа дипломатије да се повуче (Ципи Ливни је подржавала рат, али је извештај не помиње), игнорише масовни протест у Тел Авиву и бежи од истине попут израелске амбасадорке која се љутила на потписникове извештаје из Либана који су сведочили о прекомерној употреби силе и изненађењу што армија која је ефикасно побеђивала арапске војске не успева да се избори са милицијом Хезболаха.

Успешни ратови не завршавају се истрагама, већ победничким парадама. Не само да Израел није војно сломио шиитску милицију или је спречио да испали 4.000 ракета на Израел, већ је у рату који је однео 1.400 цивилних живота и бруталним бомбардовањима сравнио југ Либана и Бејрута а милион људи отерао у избеглиштво.

Иоле обавештени знали су на почетку рата оно што би Олмерт сада да избегне: да синдикалиста на месту министра одбране Амир Перец нема искуство и да је тадашњи начелник Генералштаба Дан Халуц заговорник Бушовог рецепта рата против тероризма. Нешто није ваљало у концепту командовања и контроле, признаје Олмерт који као да није учествовао у одлуци да се крене у инвазију пошто су шиити отели двојицу израелских војника.

Наравно да није ваљало. Амерички модел бруталног разарања из ваздуха доживљава фијаско од Кандахара до Фалуџе. Начео је и израелску војну репутацију. Подједнако лоше било је и на земљи: у последњих 24 часа рата хезболаси су убили 30 израелских војника означавајући крај копнене офанзиве коју је Олмерт најављивао са помпом попут Буша када је пре четири године прогласио "испуњену мисију".

Биће да су сви промашени ратови слични, сви њихови политичари слични, па и све анализе таквих ратова сличне.

Израелска реаговања на Олмертов менаџмент либанског рата препознатљиво су блиска све оштријем противљењу америчког Конгреса и јавности Бушовом рату у Ираку. Извештај израелске комисије шаље исту поруку као и недавно објављена књига бившег директора ЦИА у којој Џорџ Тенет, попут судије Винограда, тврди да "никада није било озбиљне дебате" или "значајне расправе" пре одлуке о инвазији Ирака 2003.

Ту је онда и сличност премијера Олмерта и потпредседника Дика Чејнија који, подразумева се у председниково име, глатко одбацује Тенетове наводе као да се не ради о бившем првом Бушовом обавештајцу. Прикривање неуспеха је, тамо где јавност може да притисне сопствене политичаре, на срећу привремено. Отуда истрага у Јерусалиму, конгресна саслушања у Вашингтону.

Виноградово откриће пружило је Олмерту прилику да од политичара постане државник, али шанса је остала покопана испод брежуљака либанског југа. Давид Бен Гурион је сличну грешку учинио прикључујући се нападу на Египат 1956, али тада нису постојале независне комисије коју је именовала влада – потврда зреле демократије.

Други либански рат прети израелском премијеру личним дебаклом. Питање је да ли ће крајем месеца преживети гласање љутитих чланова његове партије Кадима. Шиитска милиција којој је гротескно обећавао да ће је збрисати, прети да га уништи. Једино може да га спасе чињеница да бирачи нису сигурни има ли бољег ко би могао да га наследи.

Израелци су у прилици да из Виноградовог извештаја науче исту лекцију коју уче Американци поводом Ирака: успешни лидери одлуке о уласку у рат не доносе еуфорично обмањујући себе и друге, већ на основу реалних процена и консултација.