Нема назад

Замало да ми, у поплави земаљских вести, промакне једна ванземаљска! А каква би то штета била! Док ми овде мислимо хоћемо ли или нећемо да изађемо на изборе, колико ће динар да падне до сутра и колико ће још пута да поскупи бензин до краја месеца, Феликс Баумгартнер скаче такорећи из космоса право на Земљу!

Чињенице су, дакле, следеће: Феликс је Аустријанац, има 43 године и прилично је згодан даса. Ових је дана сеприпремаза скок свог живота, скок са ивице свемира, то јест са 37 километара висине. Да би се за овај скок спремио, Феликс скаче ли скаче, са све већих и већих висина. Пре неки дан, извео је скок са висине од 22 километра, постигавши у том скоку брзину пада од 580 километара на час. До земље је летео осам минута и осам секунди, од тога скоро четири минута у слободном паду, а остатак, претпостављам, уз помоћ падобрана. За место свог скока, Феликс је изабрао градић Розвел у Новом Мексику, место које је још крајем четрдесетих година прошлог века постало знаменито по причи о ванземаљцима који су се управо ту срушили на Земљу.

Занимљиво је и како Феликс одлази до тих висина. Не вози га тамо никакав авион, већ једна мала, у сваком погледу скучена, капсула, која полети увис уз помоћ хелијумског балона. Кад достигне жељену висину, Феликс једноставно отвори тешка врата капсуле и – скочи.

Буљим у ове слике сатима и покушавам да замислим шта ли је Феликсу у глави док га капсула пење у небо. Да ли помисли, рецимо, шта ако се врата заглаве па не буде могао да их отвори? Наравно да не мисли о томе. Да има такве мисли, Феликс никад не би радио то што ради. Колико треба да си луд, храбар, концентрисан, здрав, нарцисоидан, амбициозан, авантуриста, идеалиста, занесењак, суицидан, одважан, и ко зна шта све још, да би се бавио тако нечим? Како се осећа Феликс, сам самцијат горе на небу, 22 километра изнад Земље, кад отвори врата те капсуле и погледа надоле? Моменат звани „нема назад” вероватно је један од најстрашнијих и најдивнијих тренутака у људском животу. Ми, обични људи, осетимо тај „нема назад” флеш можда само кад падамо у сан или кад се предајемо оргазму. Да ли је Феликсов скок нешто налик томе, питам се? Можда је све то само један велики, нешто компликованији, оргазам?

Сећам се да сам једном читала научну студију у којој се говорило да би малу децу ваљало помало бацати увис и онда их, наравно, ухватити пажљиво у руке. Научник је тврдио да ће бебе, а нарочито женске бебе, које често лете увис, касније у животу лакше достизати оргазам. Предавање паду и оргазам у некој су вези, наиме. Па тако, посматрано са тог аспекта, није ми ни замерити што сам онолико сладострасно гледала Феликсове фотографије и снимак скока. Обични порнићи постали су досадни. Феликс то изводи узбудљивије!

Кад буде, и ако буде, за неколико месеци извео свој главни скок са висине од 37 километара, Феликс ће, између осталог, да пробије и звучни зид, јер ће кроз стратосферу пролетети суперсоничном брзином. Нико не зна шта ће се онда десити. На тој висини до које ће се тада подићи нема више никакве атмосфере. Стајаће на вратима своје капсуле, буквално на оној црти која одваја оно што припада Земљи и оно што припада васиони. И шта ако се превари за неколико метара и космос га однесе? Шта ако не полети надоле него крене да лебди негде ка звездама? Можда је управо то оно што Феликс и жели, да једном одлебди негде високо, толико високо да се тај лет никад не заврши? Но, авај, за човека је овакав лет немогућ. Шта год је људско полетело, кад-тад је пало. Пад је човекова судбина. Да ли су људи попут Феликса свеснији ове чињенице, него ми који се држимо тла и само повремено, прекрстивши се, уђемо у авион? Да ли је његово немирење са неминовношћу пада јаче него моје немирење? Да ли у сваком његовом успешном скоку има и мало разочарења? Нада ли се Феликс да ће једном заиста полетети, сам од себе, добити крила и као у неком младалачком сну почети да прави кругове и пируете изнад запањене розвелске публике на ливади? Не знам, и не могу да знам, могу само да слутим, али некако сам сигурна да није у питању само обична страст храброг падобранца.

И ето, сад знам шта ћу чекати овог лета: чекаћу да Феликс скочи са ивице космоса, право у мој загрљај,и да ми после дуго прича како му је било док је летео и да ли му је приземљење било мекано и удобно.