Хајка на уметнике

У Србији је у току очигледна популистичка кампања против уметника. Гладном и осиромашеном народу бацају се, уместо плата, пензија и ефикасних институција, мамци у виду наслова „Укидају се националне пензије”, уз пратеће фотографије распеваних естрадних уметника. Овакви текстови лажни су, шкодљиви и тенденциозни по толико основа да би то тешко стало у један новински текст, али да покушамо.

Пре свега такозване националне пензије нису пензије, већ додатак за истакнутог уметника. Зашто су овај додатак, уз многе истакнуте уметнике, добиле и личности из естраде, новинарства и професија које са уметношћу немају много везе, свакако није кривица оних који јесу заслужни уметници. Илустровати текст о додацима за истакнуте уметнике фотографијом распеваног Мирослава Илића и других певача, представља само наставак хушкања јавности на све људе који се баве уметношћу. Треба знати, такође, да је поменутих 50.000 динара 2007. године вредело више од 600 евра, а сада вреди око 400. Дакле, ова сума је већ смањена најмање 30 одсто и свакога дана смањује се све више. Тврдња популистичких новинара да је већина добитника овог додатка одлично финансијски збринута потпуна је бесмислица. Напротив, истина је сасвим супротна. Већина добитника овог признања не само да у овом тренутку има бедне пензије, већ су и читавог живота, као уметници, једва састављали крај с крајем.

Да је на делу тенденциозна хајка на уметнике и покушај да се сви уметници прогласе за неподобне, доказује и чињеница да нико не ставља у питање исти такав, па и знатно већи, додатак који добијају неке друге професије, на пример спортисти, академици и други. Та сума никога не жуља, али због суме одвојене за уметнике држава ће изгледа да пропадне. Са страница новина заслепљују нас велики наслови да је време да почне да се штеди на култури. Усред гротеске у којој смо се нашли, ова тврдња је, на неки морбидан начин, помало и смешна, јер сви знамо да ако се на нечему у овој земљи одувек штедело онда је то била култура.

У пракси ради се о једном систему који се, кад су уметници у питању и њихова гола егзистенција, не држи ни једног јединог договора и обећања. Исто овако као што су поједине прогласили истакнутим уметницима, људима који дају посебан допринос националној култури, а данас их проглашавају лоповима и сецикесама, на исти тај начин се рецимо град Београд обавезао да ће исплаћивати доприносе за здравствено, социјално и пензијско осигурање слободним уметницима. Па то не чини, или не чини редовно. Због овог немара градских институција према самосталним уметницима, дешава се да су ови уметници под сталном претњом пореских органа, јер град прави дугове, на ове дугове се зарачунавају енормне камате, а пореске службе за те камате не терете град, већ уметнике. Из кафкијанског круга нема излаза. Нико неће отићи да плени имовину Скупштини града Београда, стварном дужнику, већ коверте с претњама стижу уметницима.

Да је овој власти догорело до ноката кад су финансије у питању, то је јасно. И да већ сада раде на својој сиротињској кампањи на овај, благо речено, неоригинални начин – и то је, такође, јасно. Јер зна се да је такозваном малом човеку и омиљеном гласачу највећи непријатељ одувек био онај учени, онај што нема паметнија посла него да пише књиге, а о моралу глумица у нашем народу се одвајкада знало шта треба мислити. И зато, ако већ не можете да сачекате да преостали уметници одумру природном смрћу у беди и немаштини, зашто не бисте лепо ишли до краја и отворили једну гладијаторску арену на Калемегдану, ставили у њу гладног тигра из оближњег зоо-врта, убацили неколико уметника, и позвали пензионере да уз кокице и пиво, које би им неки од ресорних министара лично делио, одгледају ову представу недељом пре подне?

Писац