Није роминг шећер

Има и нечег доброг у томе што грађани Србије плаћају један од најскупљих роминга у Европи. То је више него добар изговор да се не јавите онима које баш и не желите да чујете док се башкарите испод сунцобрана на летовању, на које сте отишли први пут после неколико година. И медицински гледано, мање зрачења добро је за здравље посебно оних који се од телефона одвајају само док спавају.

Шалу на страну, позиве, поруке и интернет док су у иностранству, корисници мобилних уређаја из Србије плаћају и по неколико пута више од становника Европске уније где ће од 1. јула те цене бити још ниже.

Највећа разлика у нашим и њиховим ценама јесте за интернет, јер су у унији пре три године схватили да је сурфовање са мобилних уређаја у иностранству главни узрок „рачунског шока”. Због тога је уведена обавеза за оператере да обавесте корисника и искључе му приступ глобалној мрежи кад направи цех од 50 евра или до суме коју је сам одредио као границу. Раде то и наше мреже, углавном када је рачун битно већи од просечног или када корисник „пробије” месечни износ тарифног пакета.

Домаћи оператери кажу да тарифе за роминг не зависе од њих него од страних мрежа са којима склапају уговоре. Наше мреже уверавају да им ово није начин за додатну зараду, али као пословну тајну чувају податак о томе колике су им марже на „хало” изван граница.

Србија по скупом телефонирању из иностранства није изузетак, јер и у другим државама изван уније, попут Швајцарске или Хрватске, грађани плаћају више од оних у европској двадесетседморици, док су за остатак света тарифе још више. Испада да ти исти оператери који корисницима из ЕУ наплаћују мање, губитак надокнађују на нама. У то није баш лако поверовати с обзиром на то да је европско тржиште у унији много веће од оног изван ње (не рачунајући Русију).

И док су се тела ЕУ дрзнула да управљају „невидљивом руком тржишта” и ограниче цене, у нашој надлежној Републичкој агенцији за телекомуникације кажу да на то никако не могу да утичу. Сва њихова овлашћења завршавају се на захтеву оператерима да на сајту редовно објављују ценовнике.

Без обзира на то што оператери не желе да кажу колике су марже на телефонирање из иностранства и без обзира на то што роминг није ни млеко ни шећер, шта спречава владу, која је ограничила зараде трговаца на основне животне намирнице, да исто уради и са ромингом? Ако цене ни тада не би биле ниже, макар бисмо знали, на пример, колико од 150 динара, просечне цене минута позива из иностранства, иде на рачун домаћих мобилних оператера, а колико на конто страних.

Било би и код нас лепо чути вест о појефтињењу роминга макар и као предизборно обећање. Док се то заиста не догоди, грађани Србије ће се и даље у иностранству уместо са „хало”, на мобилни телефон јављати речима: „У ромингу сам, је л’ хитно”.