Nije roming šećer

Ima i nečeg dobrog u tome što građani Srbije plaćaju jedan od najskupljih rominga u Evropi. To je više nego dobar izgovor da se ne javite onima koje baš i ne želite da čujete dok se baškarite ispod suncobrana na letovanju, na koje ste otišli prvi put posle nekoliko godina. I medicinski gledano, manje zračenja dobro je za zdravlje posebno onih koji se od telefona odvajaju samo dok spavaju.

Šalu na stranu, pozive, poruke i internet dok su u inostranstvu, korisnici mobilnih uređaja iz Srbije plaćaju i po nekoliko puta više od stanovnika Evropske unije gde će od 1. jula te cene biti još niže.

Najveća razlika u našim i njihovim cenama jeste za internet, jer su u uniji pre tri godine shvatili da je surfovanje sa mobilnih uređaja u inostranstvu glavni uzrok „računskog šoka”. Zbog toga je uvedena obaveza za operatere da obaveste korisnika i isključe mu pristup globalnoj mreži kad napravi ceh od 50 evra ili do sume koju je sam odredio kao granicu. Rade to i naše mreže, uglavnom kada je račun bitno veći od prosečnog ili kada korisnik „probije” mesečni iznos tarifnog paketa.

Domaći operateri kažu da tarife za roming ne zavise od njih nego od stranih mreža sa kojima sklapaju ugovore. Naše mreže uveravaju da im ovo nije način za dodatnu zaradu, ali kao poslovnu tajnu čuvaju podatak o tome kolike su im marže na „halo” izvan granica.

Srbija po skupom telefoniranju iz inostranstva nije izuzetak, jer i u drugim državama izvan unije, poput Švajcarske ili Hrvatske, građani plaćaju više od onih u evropskoj dvadesetsedmorici, dok su za ostatak sveta tarife još više. Ispada da ti isti operateri koji korisnicima iz EU naplaćuju manje, gubitak nadoknađuju na nama. U to nije baš lako poverovati s obzirom na to da je evropsko tržište u uniji mnogo veće od onog izvan nje (ne računajući Rusiju).

I dok su se tela EU drznula da upravljaju „nevidljivom rukom tržišta” i ograniče cene, u našoj nadležnoj Republičkoj agenciji za telekomunikacije kažu da na to nikako ne mogu da utiču. Sva njihova ovlašćenja završavaju se na zahtevu operaterima da na sajtu redovno objavljuju cenovnike.

Bez obzira na to što operateri ne žele da kažu kolike su marže na telefoniranje iz inostranstva i bez obzira na to što roming nije ni mleko ni šećer, šta sprečava vladu, koja je ograničila zarade trgovaca na osnovne životne namirnice, da isto uradi i sa romingom? Ako cene ni tada ne bi bile niže, makar bismo znali, na primer, koliko od 150 dinara, prosečne cene minuta poziva iz inostranstva, ide na račun domaćih mobilnih operatera, a koliko na konto stranih.

Bilo bi i kod nas lepo čuti vest o pojeftinjenju rominga makar i kao predizborno obećanje. Dok se to zaista ne dogodi, građani Srbije će se i dalje u inostranstvu umesto sa „halo”, na mobilni telefon javljati rečima: „U romingu sam, je l’ hitno”.