Са Доситејем у Европу

Доситеј Обрадовић познат је у италијанској славистици и књижевној јавности захваљујући и научном раду Марије Рите Лето, која је на италијански превела Доситејево дело „Живот и прикљученија”, а прошле године на италијанском је објавила и књигу оДоситеју. Марија Рита Лето повремено је гост Београда, као учесница симпозијума, а синоћ је у Задужбини „Доситеј Обрадовић” представљена њена књига „Незавршено ремек-дело. Наративне форме и путеви културе у делу ’Живот и прикљученија’ Доситеја Обрадовића”, посвећена новом тумачењу Доситејеве аутобиографијеи њеном значају у европском књижевном и културном контексту. Марија Рита Лето живи у Фиренци и предаје славистику на Универзитету „Г. д’Анунцио”у Пескари, где води и постдипломски течај усавршавања у медијацији са балканско-јадранско-дунавским регионом. Бави се српском и хрватском књижевношћу, одлично говори наш језик.Превела је на италијански и „Фамуо бициклистима” Светислава Басаре.

Како је почело ваше интересовање за Доситеја?

Док сам, још као студенткиња, читала неколико одломака „Живота и прикљученија”, занимала ме јета необична појава у српској књижевности, тај аутор који је имао изузетно занимљив живот. Довољно је видети мапу његових путовања, која се налази у МузејуВука и Доситеја, и све ће бити јасно. Такође, одавно ме је чудило да нико од наших италијанских слависта није превео то дело. Поготово кад се има на уму да је енглеско-амерички превод „Живота и прикљученија” настао већ 1953. године,и да је српска књижевност релативно присутна на полицама наших књижара. Нарочито у последње време.

Дакле, године 2007. изашао је мој превод „Живота и прикљученија” код „Арга из Лечеа” и већ тада сам се суочавала са слојевитошћу те књиге. Саједне стране хтела сам да је боље разумемкао књижевни текст, а садруге ме погодила актуелност Доситејевих порука.

По чему је Доситеј актуелан у нашем времену?

То су углавном идеје просветитељства, које се, како ми се чини, могу врло добро повезати санеколико аспеката актуелне културне дебате, као што су космополитизам и транснационална димензија културе, који неминовно доносе и другу страну медаље, то јест локализам и национализам. То се може сагледати и у позитивном смислу, па Доситеја уједно можемо да сматрамои  космополитом и, да кажемо, националистом, у смислу доприноса у стварању националног осећања. Наиме, Доситеј јесрпски народ повезаосадругим народима, садругим културама,довеога у однос, не у опозицију.У томе су му битне биле књиге, била је битна култура,не у апстрактом, већбаш у конкретном смислу.Доситеј чак није вероваода зло постоји, да је то само последица незнања, а мислио је да људи боље живе тамо где постоји култура. То је порука која је сасвим актуелна,и то не само за Србију.

За Доситеја су у нашој култури везане и одређене полемике, са једне стране кажете да га Срби доживљавају блиско, самим тим што га зову само по имену, док са друге наводите да је био називан јеретиком, да је и данас скрајнут?

Код Доситеја ме је превлачила нека врста контрадикције која стално прати његову појаву и његово дело. „Живот и прикљученија” је књига која представља прекретницу у српској књижевности, а истовремено то јекњига која се занемарује и данас се врло слабо чита, због језика који је перципиран као архаичан. Доситеј за неке је иноватор, први српски аутор, први Србин који је одредио националност језиком, а не религијом, први који се бавио образовањем жена, зачетник модерне српске књижевности, а за друге последња карика црквенословенске традиције,коју је он покушао да приближи  Западу, не успевајући. Свакако, Доситеј је писацо коме српска култура никада није престала да се преиспитује и промишља: његовим ставовима се диве, као идеалном путу који је Србија требало, или треба, да пређе или их, насупрот томе, критикују као девијантне у односу на примарни и природни пут ове земље. То поготово ради црква, с којом је, опет, Доситеј имао контрадикторан однос.

И за Вас је занимљив однос два велика српска просветитеља – Вука и Доситеја. Једног, условно речено, народског, другог интернационалног, као однос такозване две Србије?

У овој дебати око Доситеја, која је започела пре више од два века, и која се циклично увек понавља пратећи задату схему, мора се узети у обзир још једна велика фигура српске културе, а то је Вук Стефановић Караџић. Њихов однос је на различите начине тумачен у зависности од перспективе онога ко чита еволуцију српске историје. Српска историја последњих деценија могла би бити у неком смислу интерпретирана,и јесте,кроз ова два имена. Она представљају два вида модернизације Србије и око њихових имена још увек се врти актуелна проблематика за Србе – како ући у Европску унијуи постати део ње, али у исто време задржати сопствени национални идентитет. У схематском приступу, који често превазилази ове две личности и њихово право значење, Вуково име асоцира на конзервативну, руралну и националистичку Србију, која се бори за употребу ћирилице, одржавањенародне традиције, док Доситеј представља западњачку страну, европску, космополитску, градску. Овим темама бавио се имеђународни скуп посвећен Доситеју, који је одржану Риму 2009,и који је носио многозначан наслов „Европски идентитет Србије: будућност прошлости”.

Марина Вулићевић