Радивоје говори, писац слуша

Чачак – После тридесетак објављених књига, колекција кратких прича, збирки приповедака и романа реализованих у различитим књижевним жанровима, из креативне радионице писца Миленка Пајића (Београд, 1950) пре неколико дана појавило се ново дело. У излогу „Просветине” књижаре „Геца Кон” осванула је књига звучног наслова: „Радивоје говори”( Издавач „Просвета”). У поднаслову ближе је дефинисан њен жанр као – етно-роман.

Овај аутор јесте особен и препознатљив по смелим експериментима, истраживању форме, комбиновању жанрова и проширивању стваралачких слобода.  Пајић је и актуелни, 35. добитник, награде „Иво Андрић” за књигу „Имам причу за тебе”, пошто нови добитник за прошлу годину није проглашен.

Како је настала књига „Радивоје говори”?

– У време НАТО бомбардовања суочили смо се са трагичном и тужном чињеницом која је деловала поражавајуће; са сваком новом бомбом били смо принуђени да схватимо колико је градски човек на нашим просторима немоћан и слаб. Крхке зидине градова нису му пружале никакву заштиту. Урбана покорица српске културе показала се неубедљивом и недовољном... Где смо могли наћи бољи, чвршћи ослонац? Где заветрину у којој бисмо видали озледе? Где склониште у коме бисмо поново дошли до даха и повратили здравље?... Некако спонтано, без јасног циља и плана, кренуо сам у потрагу за коренима. Убрзо после потписивања Кумановског споразума обрео сам се у очевом завичају. У одсуству правог завичаја, који је остао затурен негде у номадском кретању наше породице сеоских учитеља, овај предео нудио се штедро својом дивљином, планинском снагом и непрегледним богатством хлорофила. Село Дуб надомак Бајине Баште и манастир Рача украј Дрине радо сам препознао и присвојио као једини, прави, свој завичај. Овај забити крај западне Србије, са старом црквом брвнаром коју су саградили чувени мајстори из Осата, пружио ми је заштиту и наду да ћу повратити нарушену духовну равнотежу и да ћу поново стећи изгубљено здравље...

Ко је главни јунак Ваше књиге?

То је мој стриц, Радивоје Вуловић (Дуб, 1930), један од последњих сведока нашег патријархалног друштвеног поретка на заласку. Он је преузео улогу древног српског приповедача, а ја сам био пажљив и дискретан слушалац. Замолио сам Радивоја да се присети свих важних догађаја из свог живота. Свежим, вуковским језиком свога завичаја, Радивоје је испричао све што му се чинило значајним. Његове животне радости и невоље сачињавају знатан део књиге. Радивојева присећања забележио сам, сачувао и прерадио у књижевни текст. Као полазиште послужила ми је обилна документарна грађа сакупљена и снимљена на терену. Вративши се кући дуго сам преслушавао магнетофонске траке, поново уживао у Радивојевим причама, ослушкивао промене у његовом гласу. Потом сам кренуо у коначно допуњавање, коментарисање и уобличавање текста. На крају, додао сам и неопходне речнике заборављених речи и појмова карактеристичних за локални говор тога краја.

Зашто је књига добила оквир, како кажете, етно-романа?

Када поменемо термин етно-музика сви одмах знају о чему је реч. То је музика једног региона, једног краја ма где се он налазио. Етно-роман би аналогно томе био књижевно дело које се бави животом и обичајима људи једне аутохтоне (и географски тачно дефинисане) области. У овом случају, књига „Радивоје говори” бави се животом и обичајима житеља једног дела западне Србије, између Ужица и Бајине Баште. Наравно, карактеристике грађе овде служе да обоје, озвуче и сачине убедљиву атмосферу књижевног дела. Ништа више ни мање од тога.

Који су Вам били узори? Ком књижевном корпусу или којој линији у српској књижевности припада Ваше дело?

Пре свих то је чувени кратки роман Растка Петровића „Људи говоре”. Његова поетика, језичка префињеност и особена осећајност могу бити надахнуће и савременом писцу. Растково дело налази се негде између путописа и песме у прози. Његову једноставност, прозирност израза и атмосферу тешко је достићи. На пар места у књизи оставио сам трагове својих лектира, цитирао узоре и направио мали омаж Растку Петровићу... Осим њега, књига „Радивоје говори” успоставља одређену комуникацију и са другим сродним делима Данка Поповића („Књига о Милутину”), Моме Димића („Живео живот Тола Манојловић”), Стевана Раичковића („Балада о црном Владимиру”), Драгослава Михаиловића („Петријин венац”) и другим. Поменуте књиге имале су различите судбине, слављене су или критиковане, биле читане па онда заборављане. Међутим, оне су, све одреда, биле препознатљиве по стилу, језику, документарности и пригушеној али снажној емотивности. Био бих задовољан када би роман „Радивоје говори” постао читан, поред осталог, и у кључу у којем су тумачена поменута дела. Није у питању никакав окаснели реализам (мада класични српски реализам у књижевној историји, после озбиљног ишчитавања, стоји боље него икад), него легитимно преиспитивање домаће књижевне баштине.

 Није ли етно-роман „Радивоје говори” на известан начин заокрет у Вашој досадашњој књижевној пракси?

Мени никада није сметала давно пришивена етикета постмодернисте. Међутим, из мултимедијалне и концептуалне уметничке праксе извукао сам врло важну поуку. Наиме, нека почетна идеја не мора чак, нити може увек да се забележи или оствари само и искључиво у виду књижевног текста. Идеја напросто тражи најбољу и себи најближу форму. Па, понекад склизне, у мом случају, у визуелно, концептуално, радиофонско или какво друго одговарајуће дело. Те тако ни ја, пошавши на ходољубље у завичај, нисам право знао како ће се тај излет завршити. И да ли ћу тамо заиста наћи утеху, везу са светом? Да ли ћу саставити давно подсечене корене? Да ли ћу у завичају наћи здравље?... Срећом, ствари су се развијале лако и спонтано, Радивоје је говорио убедљиво, разговор с њим ми је пријао једнако као свежа вода са спомен–чесме у његовом дворишту, познате као Стубло вода. Лековити су били и ваздух и бујно зеленило. Прикупио сам довољно нове снаге и подстицаја да започнем и, после дужег времена, завршим књижевни подухват насловљен кратко и јасно: „Радивоје говори”. Човек је човек док има шта да каже и док има ко да га чује, саслуша и разуме.

Гвозден Оташевић