Геополитика Евросонга

Ако је судити по победи Марије Шерифовић и успесима Жељка Јоксимовића, прво као солисте, а потом као писца музике за Хари Мата Харија, могао би се стећи утисак да су Срби коначно пронашли формулу за највише пласмане на Евросонгу. Да ли се тајна састоји у добром тексту, певању на матерњем језику, аутентичном етно-звуку, или пак у добрим гласовним и музичким референцама солиста?

Били би добро да је тако, јер би нас онда и наредних година чекали сјајни резултати, а самим тим и промоција земље, што има повољне економске и политичке последице (честитком се, чак, огласио и високи функционер ЕУ Оли Рен, рекавши да је то европски глас за европску Србију).

Пренос из Хелсинкија пратило је више од 120 милиона телевизијских гледалаца, а Београд маја 2008. посетићe више од пет хиљада учесника, новинара и фанова Евросонга. Биће то прилика за активирање туристичких потенцијала земље и остваривање солидне зараде по основу потрошње добростојећих гостију. РТС ће, истина, морати да издвоји најмање 13 милиона евра за финансирања овог технички веома захтевног мегаспектакла, али ће то свакако бити вишеструко надокнађено.  

Тренуци славља у земљи жедној победа прилика су за сагледавање и неких других елемената, који помажу да идиличну слику српских успеха на Евровизији видимо из донекле другачије перспективе. 

Евросонг је, због свог социолошког значаја, постао интересантан и за науку, те су Неил Јохансон (и колеге са Оксфордског универзитета) скупили податке о гласању током 12 финалних такмичења "Евровизије". Анализирали су везе између различитих земаља, односно како оне гласају ("размењују гласове") међусобно, с циљем да одговоре на питање шта чини добру, победничку песму: лирика, мелодија, ритам или геополитика (традиционални афинитети међу нацијама)?

Одговор је: сви ови фактори. Зато и не чуди размена гласова међу скандинавским земљама или "чашћавање" Грчке и Кипра. На последњих пет такмичења, од увођења гласања СМС порукама (углавном млади), етнички, односно фактор дијаспоре, добија огроман значај. Док на западу континента Евросонг све више постаје нижеразредна забава, "европски источњаци" (посебно они ван матице), то виде као ствар националног поноса и постају врло (емотивно) заинтересовани да "подрже своје" (што је био случај и са спортом у земљама бившег социјалистичког лагера).

Пласман на полуфиналној вечери у четвртак, када су прошле земље бившег СССР-а и СФРЈ, као и земље са Балкана (плус Мађарска, чија је представница из Војводине) показује да сличан музички укус али и "етничка расутост" играју врло важну улогу (практично "свако гласа за своје"). Током финалне вечери тешко је не поверовати да за већину од 11 "дванаестица" и "десетки", које смо добили, снажан допринос нису дале бројне српске заједнице у тим земљама (ово, истина, у највећој мери не важи за гласове из Финске, Норвешке, Мађарске и Македоније). Највише гласова на Евросонгу 2007. године (али и 2005. и 2004) добили смо из држава бивше СФРЈ у којима живи знатан број Срба (мада треба имати у виду препознатљивост српских извођача, која доприноси повећању броја гласова добијених и од припадника матичних нација, што је случај и у обрнутом смеру). Потом, висок број поена добијали смо од западноевропских земаља са великом српском дијаспором (Аустрија, Шведска, Немачка, Швајцарска итд.). Доста гласова добили смо (али и дајемо) од земаља које су нам "традиционално наклоњене" (Русија, Македонија, Украјина, Белорусија, Грчка, Јерменија).

Слична ситуација је и са земљама бившег СССР-а, где велике руске мањине у балтичким државама, као и Белоруси, СМС порукама подржавају Русију (поред тога, Русија даје гласове Украјини и обрнуто). И балтичке и скандинавске земље, практично, размењују гласове. Македонија даје велики број гласова Албанији услед бројне албанске заједнице, док Андора гласа за Шпанију. Румуни дају гласове Молдавцима и обратно, док Турци висок број поена добијају из западних земаља са бројним дијаспорама.

Упркос свему, квалитет песме (за већину публике пожељна је лако певљива мелодија са занимљивим сценским наступом) врло је значајан и може да буде пресудан и поред геополитичких, односно националних фактора.

Лирику, "снагу гласа" и интерпретацију песме Марије Шерифовић не оспоравају ни "западни" медији и музички критичари, али, ипак, ретко да не помену "чудну" коинциденцију да се ниједна земља западног дела континента није "пробила" међу првих десет (тешко је веровати да су тамо музичари баш неталентовани) и да највеће земље ЕУ чврсто држе дно листе (и то од увођења гласања публике).

Све су снажнији предлози да се уведе систем гласања сличан ономе на Беовизији (пола публика, пола жири) или да мање земље гласају регионално (по "блоковима"). Неки чак прете и бојкотом. Ипак, постоје и аргументи који оспоравају "теорију дијаспоре": како су онда победили Финци прошле године, да ли Срба ван Србије заиста има 10 милиона (толико смо гласова добили у суботу)?

Било како било, званични историчар Евросонга тврди да је "Молитва" по свом квалитету дефинитивно једна од три најбоље песме овогодишњег такмичења.