Како су спасавана културна добра

У „Политици“ је 24. марта објављен текст о враћању преосталог културног блага Хрватској.

За необавештене остало је отворено питање: ако се „враћа” зашто је и када је, „културно благо” пренето у Србију. У једној реченици се чак помиње да је то благо „... украдено, утајено, отуђено или на други начин однесено у време рата...”

 – Због те опаке тврдње осећам се дужним да напишем да је акција преузимања и преноса српских црквеноуметничких споменика била спасоносна, будући да су били угрожени и да им је претило уништавање. О томе, на документован начин, сведочи публикација „Ратно страдање правослaвних храмова 1991“ објављена у Београду 1992. године. У прилогу „Мотиви, видови и последице уништавања храмова” који је потписао Радомир Станић, тадашњи директор Репубичког завода за заштиту соменика културе, налази се и ова тврдња: „Међу свим пострадалим храмовима о чијој девастацији постоје сигурни подаци, налазе се и они који су разорени или тешко оштећени ван ратних операција и они који су страдали у току ратних дејстава”. У том Станићевом тексту привлачи пажњу и ова реченица: „Радећи на сабирању и сређивању података о страдањима српских православних храмова а припремајући их за штампу, ни једног тренутка се није губила из вида чињеница да су претрпеле велике штете и тешка разарања и римокатоличи храмови, као и светиње осталих вероисповести”.

У истој публикацији објављен је и „Преглед уништених и оштећених православних храмова” који је приредио проф. др Мирослав Тимотијевић. У „Прегледу“ су наведени подаци о страдањима 96 храмова. За сваку цркву аутор је навео историјске чињенице о страдањима за време усташке Независне Државе Хрватске (1941–1945), као и о почецима уништавања 1991. Ту је, између осталих, и осврт на судбину Српске православне цркве у Петрињи. Црква је саграђена у другој половини ХVIII века а унутрашњост је осликао познати хрватски сликар Драгутин Инкиостри Медењак. Тај храм је 1941–1945. године „по налогу усташког стана у Петрињи до темеља срушен...“ Ту је и вест да су Срби на истом месту саградили нови храм који је довршен и освећен 1976. године“. Даље се наводи и следеће: „Храм је митраљиран неколико пута, у јулу, августу и септембру... Однесене су матичне књиге рођених, венчаних и умрлих од 1947. до 1991. године”. Претпоставља се да су књиге сачуване.

Када су у Београд стизале вести о ратној угрожености српских цркава у Хрватској у Министарству културе организован је, уз пуну сагласност Српске православне цркве, кризни штаб да преузме црквеноуметничке предмете са угроженог подручја. Након преноса икона и делова иконостаса у тим установама започео је дуг и одговоран процес конзервације. У питању је неколико стотина црквеноуметничких дела од ХV до ХIХ столећа.

У протоколу о „враћању” културноисторијских и уметничких дела не помиње се Српска православна црква, која је, заједно са културним установама Србије, преузела на себе и одговорност преноса у цркве и манастире којима припадају.

Потписници протокола хрватска министарка културе Андреа Златар Виолић и министар културе у Влади Србије Предраг Марковић нису ни поменули предисторију „враћања”, односно историјски податак о спасоносном ратном преузимању, које су најстручније обавиле теренске екипе српских културних установа.

Из чланка у „Политици” стиче се утисак да је то био дипломатско- политички састанак, али и стилизовано пригодан. „Само то и ништа више“ (Едгар Алан По, „Гавран”). Уосталом, дубоко сам уверен да процес „враћања” не угрожава „односе две суседне земље”. Постоји и „процес” повратка српског живља...