На граници документа и уметности

Богдан Павловић, сликар са сталном адресом у Паризу, представља се ових дана београдској публици са две изложбе. Прва, као мултимедијални пројекат под називом „Playtime” одржана је у Галерији „Озон” почетком месеца. На другој изложби „Црни хоризонт” која у Галерији Улуса (Кнез Михаилова 37) траје до 17. априла Богдан Павловић се представља новим опусом, чији се метафорички назив односи на варљиву границу између видљивог и света таме. Слике су настале на црном итисону, а базиране су на документарним фотографијама сцена из живота, које су креација самог уметника. Богдан Павловић о свом излагачком сусрету са Београђанима за „Политику” каже:

– „Playtime” је мултимедијални пројекат, који се састоји од фотографија, графичких радова, видео рада и од перформанса који је на отварању подразумевао пренамену галерије „Озон” у фризерски салон. Две младе фризерке из салона „Дада” тада су шишале посетиоце, укључујући и мене. Хтео сам животну стварност да пренесем у галерију. Многи концептуални уметници бавили су се том танком линијом између онога што је документ, уметност и стварност. Занимао ме је сегмент спонтаности, директности и необавезности у односу на естетско. Tо су више скице, крокији заједно са хепенингом који је и апологија једном лепом „креативном занату”. Изложба у галерији „Улус” другачија је од ове у „Озону”, а заједничко им је претварање нечега што је стварност у нешто другачије од стварности, што би било на граници уметности и документа, а особина им је свежина скице. У сликарству ме je занимало само извођење елемената, попут светла и композиције... Позадина итисона је подлога која сама говори својим језиком и активно учествује у грађењу слике.

Упитан зашто се нови циклус слика зове „Црни хоризонт”, Павловић каже да је то зато што се „односи на танку линију која раздваја појавни од непојавног света. Онога што видимо и онога што постоји, али због сенки и црнила позадине је невидљиво. И нема везе са расположењем и виђењем света, већ се односи на атмосферу тренутка у ноћи, а контрасти на сликама су веома живи тако да ту није реч о песимизму, већ о проживљеном свету кроз гест и концепт”. Како уметник истиче у његовим делима је приметно одсуство нарације, занимала га је атмосфера и визуелне чињенице. Богдан Павловић је дипломирао сликарство на Академији лепих уметности у Паризу 1997. године, а магистрирао на ФЛУ у Београду. У Паризу предаје у две француске и једној америчкој школи и има ђаке из целог света. Веома је мотивисан послом педагога и истиче да професори често заборављају да колико могу да уче децу, толико могу и да науче од њих.

Упитан да ли је кад дође у Београд његова кућа пуна разговора о уметности јер је и његов рођени брат Мишко Павловић сликар, Богдан одговара:

– Свакако, пуно је разговора о уметности у нашој кући, то смо задржали још од времена када је наш отац Зоран Павловић био жив. Дељење ставова, информација, креативна подршка са потпуно различитим ставовима и уметничким концепцијама. Свака идеја је добро дошла уз одређене аргументе и уз велику дозу узајамног поштовања и толеранције.