Село Зеоке: уместо винограда, обраће лигнит

На имању од два хектара у селу Зеоке, Милован Милојевић гаји винову лозу. Поједини делови његовог винограда стари су и до 45 година. Са њих је, после грожђа, шездесетједногодишњи Зеочанин побрао и признања за квалитет шест етикета Дионисовог пића које справља од свог воћа. Дипломе стечене у винским Mекама широм Србије сведоче да је Милојевићу вино у крви. И то – неколико колена уназад, јер су му се и преци бавили истим послом.

Милован је уједно један од, како каже прошлогодишњи попис, 712 мештана овог села крај Лазаревца. То је, сведоче тамошњи житељи, остатак становништва које још није узмакло пред оближњим коповима који се шире на подручју Зеока. У потрази за лигнитом, налазишта рударског басена „Колубара” непрестано повећавају површину на рачун околних насеља, нудећи заузврат мештанима чије се куће нађу на путу накнаду за експропријацију њихове земље и домова.

„Штрпкање” периферије атара почело је, каже Милојевић, недуго пошто су копови 1961. године прорадили. Ред ће ускоро доћи и на централно подручје Зеока.

– За све ове године отишло је више од пола становништва које је некад насељавало село. А изгледа да ћемо сви морати да се иселимо – забринут је Милојевић.

Тада ће, по свој прилици, бити стављена тачка на винарску традицију у овим крајевима, чији корени сежу још од првих чокота засађених у римско доба у долини Колубаре. И данас, када пред експанзијом басена нема одбране – остају само последњи дани – у многим од око 200 домаћинства праве „сок од грожђа”. Истовремено већају шта им је чинити.

– Нуђено нам је 110 до 150 евра за ар земље, плус новац кад нам процене вредност кућа, и 10 ари на деведесетдеветогодишњи закуп у селу Кусадак. Али, тамо је голет, шта почети у том крају. Теоретски, не мора да се пристане на исељење, али како да живиш ако се копови прошире свуда око твоје куће – говори Милојевић док показује поносно свој вински подрум.

Неколико мештана одобрава климањем главом. Потврђују Милованове речи. Наглас размишљају, наизглед помирени са судбином: „Шта ћеш, басен мора да се шири”, „Било би фер да нас обештете и за струју и воду које смо сами уводили самодоприносом”, „Ено, Медошевац је 90 одсто пресељен”...

Показују и зеочки заселак Виноград. Једино још име сведочи чему је служио. Остао је само топоним. Уместо трсова, провалија дубока тридесетак метара. Дно овог копа сада, у потрази за лигнитом, ровари огромна машина величине осмоспратнице. Около  „свеже” рушевине кућа. Припадале су власницима који су пристали да се иселе.

– Поједини међу њима добили су десетине хиљада евра – каже Милојевић.

Насупрот налазишту, над другим крајем пејзажа извијају се брда. На њиховим пропланцима згуснути су чокоти. Ту, између виноградског побрђа и лигнитске котлине, још неко време биће уклештене Зеоке које, на појединим, претежно старијим мапама – нису уцртане. Као да су картографи имали пророчке моћи.

----------------------------------------------

Прва жртва међу Турцима

Радосав Чворовић, винар и житељ Зеока, прегалачки ради на томе да се историја села сачува од заборава. Зато сакупља повесне податке, припремајући монографију о насељу.

– Први писани траг који поседујем и у којем се спомињу Зеоке датира из 1528. године. Најпознатија историјска личност из села био је Станоје Михаиловић, прва жртва сече кнезова. Дахију Фочић Мехмед агу, који га је убио, осветио је Станојев синовац Никола, па је Фочић „заузврат” био прва жртва међу Турцима у Србији – објашњава Чворовић, водећи екипу „Политике” до споменика у центру насеља.

У дворишту где је Михаиловић убијен, поред спомен-обележја, налази се и Станојев гроб, са аутентичним надгробним спомеником старијим од 200 година.