Катран са Златибора за север Европе

Златибор – Упртио боров пањ златиборски катранџија, пуцају руке и леђа од тешке лучевине. Из земље га ископао и до друма извукао да катран од њега исцеди: одвајкада је то народни посао да се дође до динара у овим посним планинама. Али он, Радован Рашковић, не ради „на невиђено“ као давнашњи мајстори, без сигурне продаје: свој катран већ две године извози на север Европе, у Шведску, за поузданог купца, унапред поручен. Свих десетак тона које годишње направи без по муке прода.

– Тачно је, извозим, али мученички је ово посао. Пањеве вадим ручно, како су катранџије од давнина радиле, и то у забити где кола тешко могу да приступе. После је печење и дестилација у катрани, три месеца такорећи не мрдаш одатле. И нема више катранџија по Златибору, неће нико да пече. Старији не могу, снага их напустила, а млади неће. Дође ми млад човек, ради који дан и узме коју дневницу, па наједном оде. Шта ћу, уздам се у се – казује Радован, чврст Златиборац, не виши од 1,70 м, а диже и преко 100 кила терета.

Ма не би се ни он катране прихватио, да случај није учинио своје. Радио дуго као грађевинац, постао мајстор на гласу за кровове. Али пара недовољно, посао сезонски, а њему ваља отхранити породицу – супругу и двоје деце (треће им је на путу) с којима као подстанар живи у Обудојевици на Златибору. И вртео се он тако по музеју „Старо село“ у Сирогојну претпрошле године, па изненада чуо неке странце како на српском причају о катрану, да је код нас најбољи и да може добро да се прода. Пошао за њима Радован, позвао их у кафану, па понудио једном од њих, а био је тај надлежан за трговинске послове амбасаде Шведске у Београду, да их снабдева катраном.

– Мада га од боровине не праве, Швеђани о вредностима катрана све знају. Користе га у фармацији, штите дрвенарију, праве од њега материјале за изолацију. Купују га у Бразилу, Кини и Молдавији, али нису најзадовољнији квалитетом, па их је златиборски, који сам им понудио, привукао. Рекоше: катран са Балкана има најбољу боју и мирис. Брзо потом дође власник једне фирме из Шведске, прихвати понуду и на реч ми даде аванс захваљујући коме сам кренуо с производњом. И то од нуле, имах само непрегледне борове шуме и чврсту решеност – сећа се катранџија.

И крену Радован да вади пањеве по туђим шумама плаћајући их по кубику. Из шуме на друм, па до катране коју је направио у једном забаченом златиборском шумарку, где на пушкомет около нема људи. Прво је ручно убацивао исцепану лучевину у катрану. За једну дестилацију (а тридесетак има годишње) требало му је 43 колица пањева, да се 86 пута испење и сиђе једном скелом. Кад је продао катран, набавио је покретну траку и олакшао тај посао.

Урадио је и квалитетан затворени систем производње катрана. Кад то затвори, ватра гори у спољном ложишту без додира с лучем, па постепено дрво добија боју труле вишње и цеди се мирисни катран. Све еколошки, по изричитом захтеву Швеђана. С јесени се лучевина спрема, с пролећа пече. Дан и ноћ се у сезони ради у катрани, једну ноћ Радован преспава код куће, па две овде. Самује, нигде никог унаоколо, друштво му једино прави његов пас Бак. – Годишње произведем око 10 тона катрана и 13 тона ћумура.

Швеђанима продам девет тона катрана, остало наши људи купе за заштиту грађе, брвнара, чамаца. Задовољан сам сарадњом са шведским партнером, крајем месеца треба опет да дође. Давао ми је авансе које сам улагао у производњу. Уредан је у плаћању, али би цена могла да буде боља, то ћу му рећи. Има смисла мучити се око овога, с тим што зарада није превелика, прве две године се улаже у посао. Тек у овој трећој очекујем чисту добит, да почнем да зидам кућицу за своју децу. И нисам се покајао: да би човек у послу успео потребно је да буде упоран и не одустаје без обзира да ли су препреке људи, небо, животиње – вели наш саговорник, додајући да је први катран са простора Србије извезен још у раном средњем веку, а да је у новије време он једини који га извози.

Бранко Пејовић