Школа опасна по живот

Док се одрасли у смењују стављајући лаворе и кадице, трудећи се да скупе воду која капље са зида и цури низ сијалична грла, деца се упозоравају да опрезно заобилазе забрањена места у згради. На критичним местима је искључена струја.

То је свакодневица из Основне школе "Вук Караџић" у Лебану. Директорка школе Лена Ђорђевић апеловала је јуче да се "драматично стање у школи што пре санира".

– Не треба ни да будем директор школе ако је безбедност ђака и наставника угрожена – рекла је Ђорђевићева, указујући да је више од 40 одсто инсталација у школској згради уништено због прокишњавања равног крова зграде. 

– Страшно је, без претеривања. Санитарна и грађевинска инспекција забраниле су употребу школске трпезарије и кухиње. Затворени су и главни хол, наставничка канцеларија, медијатека са библиотеком, због могућности – струјног удара! Школа има урађен пројекат за кровну конструкцију и локална самоуправа се труди да реши проблем. За поправку кровне конструкције потребно је више од 15 милиона динара. Обратили смо се Министарству просвете, примио ме је и министар Вуксановић у августу прошле године – каже директорка.

Она тврди да јој је министар Вуксановић обећао да ће решити проблем и упозорава да се, и поред чињенице да је тридесет одсто од укупне површине школске зграде решењем грађевинске и санитарне инспекције затворено, настава ипак одвија.

– Око 900 ђака стално упозоравајмо на потенцијалну опасност. Родитељи су нас с правом обавестили да ће престати да шаљу децу у школу. Питају зашто ученици купују храну у киосцима и то поред регионалне саобраћајнице, уместо да се хране у својој трпезарији. Али, како то да учине, кад је и то опасно по живот – пита директорка. 

Опасност од струјног удара није једина невоља ове школе на југу Србије. У централној школској згради, постоје санитарне просторије, али, деца врло тешко користе ве-це шоље.

– Имамо налог од санитарне инспекције да уведемо чучавце и тренутно се ради пројекат сређивања санитарних просторија – каже Ђорђевићева.

Што се тиче осам издвојених одељења ове школе, у старој згради у Шуману постоји санитарни чвор, али, у очајном је стању.

– У једном од издвојених одељења у селу Штулац постоје два санитарна чвора, али, тамо, опет – нема воде! У пет издвојених одељења немамо санитарне чворове и деца користе пољске ве-цее – каже директорка.

Млађан Ђорђевић, заменик директора Народне канцеларије, која је покренула акцију да све школе у Србији добију тоалете, подсећа да је

катастрофално стање у многим школским објектима по селима које су подигнуте двадесетих и тридесетих година прошлог века.

– Стање у њима се није променило. Осим што се драстично смањио број деце. Исте су клупе, исте су мапе. Чак су ’на снази’ у многим школама – мапе ФНРЈ. И глобуси су из тог доба, као и школски инвентар. У неким школама није измењено баш ништа. Ти мали, сиромашни градови, села и школе су заборављени и од локалних и од великих политичара. Али, и од неких директора школа. Само мештани и учитељи брину о њима.

Посебно је лоше стање санитарних чворова и основних хигијенских услова у зградама у којима деца похађају наставу.