Нови пројекат „златног Подунавља”

Из радионице архитекте и урбанисте Војислава Д. Девића стиже нова иницијатива у прилог ненасилном, мирољубивом преображају Европе, под називом Паневропски дунавски миротворијум.

Аутор је креирао ово средиште као амбијент у којем се Европа уравнотежује и интегрише кроз боље упознавање, комуницирање и прожимање на свим пољима културе, вере, привреде, политике, кроз миротворачке акције и сарадњу.

Пошто је у пројекат „упаковао” специфичности и различитости свих садашњих и будућих чланица ЕУ, арх. Девић је ово средиште замислио као камен-темељац за „почетак нове, благотворне, добротољубне, миротворне ненасилне свеевропске цивилизације која ће обезбедити поштовање свих европских нација, држава, вера, култура, привреда, наука, људских бића и њихових искустава”.

Дунавски миротворијум састоји се од централног објектa, салe са више десетина улаза, у чијем се приземљу одвијају изложбе, представе и промоције; то је простор упознавања, комуницирања, дружења и сарадње грађана, без обзира на то из које државе долазе. На првом спрату је округли сто за политичке, верске и привредне разговоре и договоре о будућности ЕУ, o њеном месту и мисији у садашњем и будућем поретку светских сила.

Око централне сале, у троструком спиралном распореду, размештени су павиљони свих садашњих и будућих чланица ЕУ. У њиховом приземљу представљају се и промовишу различитости, на спрату су креативне радионице за комуникацију и дружење, а у поткровљу гостински део за особље и посетиоце.

Синергија међу павиљонима, односно људима различитих нација и религија, омогућиће посетиоцима да „ослободе духовно осећање свечовечанског прожимања, без обзира на језичке, културне и друге разлике”, да Дунавски миротворијум пулсира као мирољубиво место на којем се упознају и прожимају различитости, ослобађа креативност и обликује „свечовечност”.

Европа има природне и историјске потенцијале за нову ренесансу човечанства у 21. веку, уверен је арх. Девић, али уз један услов – „Европа прво треба да се уцелини, да постане јединствена у својим духовним, културним, природним, политичким, привредним и биолошким различитостима”.

Наш саговорник подсећа да ЕУ не познаје довољно саму себе, ни огромне разлике између нордијско-балтичко-протестантске, медитеранско-римокатоличко-православне, атлантско-римокатоличко-протестантске и црноморско-православне Европе. Пошто су разлике тако велике да се условно може говорити о „четири Европе”, арх. Девић тврди да се Европа мора вратити свом средишту, на којем се без предрасуда могу слободно мислити, осећати и вредновати предности и мане све „четири Европе”.

Ово средиште је „прва, најстарија Европа”, то је централни део средњег Подунавља и Србија. На том простору су источници европске и светске писмености (Винчанско писмо), урбаности (Лепенски вир), комуникативности, уметности и културе. Током миленијума, та територија је наизменично угрожавана, рушена и спаљивана, плански уређивана, насељавана и изграђивана од разних царстава и великих сила. Зато ЕУ треба ненасилним путем да прими у своје окриље Србију, односно средње Подунавље, као сопствено тежиште и средиште. У противном ће поново бити распарчана и онемогућена у настојањима да повезује не само европске, већ и азијске и америчке народе – читав свет.

У средишњем делу Дунава, у Србији, где су „златне” обале те најважније европске реке, „златно” Подунављe повезује највеће европско полуострво Балкан и највећу европску низију Панонију. Оно је и највеће хидрографско чвориште Европе, њена месопотамија (међуречје).

Према речима арх. Девића, Европа једино у том средишту може да дође до објективног самосагледавања, до уравнотежења, помирења и прожимања сопствених језичких, верских, националних, културних и привредних разлика и историјских искустава.

Oд реке лимеса Дунав треба и може да постане река помирења, прво „четири Европе” а затим и читавог света. Цивилизација мира, ненасиља и толерантног суживота и комуникације може да се шири само са места где је и настала, тамо где су капије времена и простора отворене за претапање овога и онога света, управо у простору српског Подунавља, уверен је арх. Војислав Девић.

----------------------------------------------

Центар сусретања, сукобљавања и помирења 

Водећи рачуна о историји, арх. Девић сматра да би најцелисходније место за реализацију његовог пројекта било негде између Новог Сада и Београда, уз остало и зато што је Београд, садашњи главни град Србије, највише освајани, рушени, спаљивани и бомбардовани град Европе у последњих 7.000 година, а нарочито у 20. веку.

Као древни, садашњи и будући гранични камен и тест свих царстава и великих центара моћи, синергетски центар сусретања и сукобљавања, Београд је и центар помирења цивилизација, нација, култура и религија. Још један разлог да у његовој гравитационој сфери буде изграђен Паневропски дунавски миротворијум.