Путари без пута

С пролећем, али и предизборном кампањом, оживеше градилишта на Коридору 10, поготово на његовом јужном краку. Ту се понајвише касни у реализацији тог вишегодишњег инфраструктурног пројекта од ког се очекује да повеже север са југом Старог континента, а нас да отвори за велике инвеститоре и пратеће садржаје уз такву саобраћајну жилу куцавицу.

Судећи по изјавама надлежних – пара за сада има. Али чега нема? На трасама појединих деоница најмање је или готово да нема нити једног нашег путара. А ако их и има, раде као подизвођачи. На југу су, углавном, послове добили Грци, Аустријанци, Чеси. За послове кроз Грделицу, једне од технички и градитељски најизазовнијих деоница, јавило се чак 25 грађевинских фирми из целе Европе. Шта то говори? Да је и у Европи велика беспослица за нискоградњу и да се све земље труде да дођу до радова макар и на којој десетини километара. И долазе у наше забити просецајући аутопут према Македонији и Грчкој, јер је сваки посао, чак и без зараде, у ово доба кризе бољи од стајања.

Шта је с нашим путарима, неимарима који су некада по суседним континентима пронели славу ове земље на хиљадама километара друмова? Где су? Зашто их нема на домаћем терену? Због чега их страна конкуренција тако жестоко туче? Није ли домаћи терен управо место за стицање неопходних знања, искуства, референци… за излазак у свет?

Оваквим и сличним питањима могла би се напунити цела страна наших новина, а камоли овај стубац. И одговорима или, боље рећи, оправдањима, могле би се исписати целе новине, а суштина је само у једном – каква држава такви и путари. Привреда Србије, а самим тим и њени грађевинари, не само они који се баве изградњом путева већ и њихова сабраћа из високоградње, није конкурентна. Није способна да се носи са страном конкуренцијом.

Ми смо године европског економског процвата од 1990. па до 2000. провели у изолацији. „Затвору”. То је, међутим, само један пар рукавица. Други је, да не буде да је Милошевић за све крив, у ономе што готово ништа нисмо урадили у последњих 12 година да их подигнемо на ноге, ојачамо и колико-толико оспособљене пустимо у трку са странцима.

Приватизација је, од које се очекивало да улије нови предузетнички дух у посустало грађевинарство, више послужила новим газдама да се дочепају пара него што их је интересовао развој и јачање производних могућности. Држава је прерано отворила широм врата странцима – и ми смо ту где јесмо. Када се томе дода и чињеница да страни финансијери траже од наших власти да посао на Коридору 10 повере респектабилним фирмама са огромним укупним приходом, престижним угледом и опремљеношћу, нас ту нигде нема, нити ће нас ускоро бити.

Држава, оваква каква јесте, није способна да стане иза својих путара и грађевинара уопште, иако је свесна чињенице да управо та делатност повлачи за собом чак 27 грана индустрије и услуга. Више него аутомобилска индустрија. Ваљак и мистрија нису тако и толико атрактивни као волан „великог фиће” од кога се очекује да реши многе наше производне и извозне проблеме – али је мука што је само један.